(VIDEO) Bila je teniska nada Srbije, a onda joj je vera promenila život! Danas slika ikone i živi na selu: "Gospodu sam se molila za ovo"

Nekada je život provodila na teniskim terenima, između treninga, turnira i putovanja. Danas je mnogo verovatnije da ćemo je zateći u dvorištu u Kovilju, među ikonama koje slika, baštom koju obrađuje i porodičnim životom koji sa sinom i suprugom vodi daleko od gradske gužve.

Jovana Novaković nekada je bila juniorska reprezentativka Srbije u tenisu, a danas živi potpuno drugačiji život - kao ikonopisac, supruga i majka. Njena priča govori o velikim promenama, ali i o potrazi za mirom, veri i jednostavnijem načinu života.

- Razlika jeste velika, ali mir nije u gradu ili na selu, nego u našoj duši. Mi možemo pronaći mir i u najluđem gradu kao što možemo pronaći mir i u najmanjem selu - počinje Jovana svoju priču za "Blic".

Ipak, put do tog mira bio je dug i pun promena.

Odrastanje u Beogradu i život podređen sportu

Jovana je rođena i odrasla u Beogradu, na Konjarniku. Njeno detinjstvo u velikoj meri bilo je vezano za tenis, koji je vrlo rano postao centralni deo njenog života.

Kako sama kaže, u početku je živela poput većine dece, ali se to ubrzo promenilo kada je sport počeo da zahteva ozbiljniju posvećenost.

- Odrasla sam tamo. Išla sam redovno u prvih šest razreda osnovne škole. Onda je već tada sport postao poprilično ozbiljan. Od sedmog razreda sam išla vanredno, polagala sam ispite, i do kraja osnovne škole, pa i u gimnaziji. Mnogo sam putovala, mnogo sam trenirala, tako da moje detinjstvo u tom kraju nije tako dugo trajalo i nekako prerano se završilo.

Tenis je, objašnjava, sport koji zahteva ogromnu disciplinu, ali i velika ulaganja, naročito kada se njime bavite profesionalno od malih nogu. Danas, sa distance, kaže da je svesna koliko su njeni roditelji morali da se žrtvuju kako bi ona mogla da se bavi sportom na tom nivou.

- Iz ovog ugla i sa ovom zrelošću koju sada imam zahvalna sam svojim roditeljima na jako velikoj žrtvi koju su podneli u svojoj mladosti, s obzirom na to da su oni bili mladi, a da su živote svoje podredili meni i mojoj sestri.

"Zbog tenisa nisam imala vremena za druge stvari"

Sport ju je vrlo rano odveo i van Srbije. Kao tinejdžerka odlazi u Italiju, gde nastavlja da trenira i pokušava da napravi sledeći korak u svojoj teniskoj karijeri.

Život u inostranstvu, kasnije čak i u Čikagu, međutim, nije bio lak, naročito za nekoga ko je od roditelja morao da se odvoji sa svega 14 godina.

- Živela sam u Italiji, tamo sam najduže bila. Ali tada sam bila jako mala, imala sam 14 godina. Tada je bilo baš teško i sada sama sebi kažem - odakle meni hrabrosti sa 14 godina da tako samo odem. To je bilo pet, šest sati treninga na dan, spavanje, obroci i u krug.

Uprkos velikim očekivanjima i snovima o sportskoj karijeri, u njoj su paralelno rasla i druga interesovanja, kojima zbog intenzivnog sportskog života nije imala vremena da se posveti

- Oduvek sam bila pomalo tužna zbog toga što nisam imala vremena da se posvetim nekim drugim talentima. Imam jako veliku ljubav prema umetnosti i prema pisanoj reči, mnogo volim da čitam i da pišem - priseća se Jovana.

Nakon profesionalnog igranja, Jovana je nastavila da radi u sportu, ovog puta kao trener. U tom periodu života počela je, kako kaže, i dublje da preispituje sebe i pravac kojim želi da ide.

- Čitav život zaista tragah za nečim, i u knjigama, i u životu, i u prijateljstvima, i u svakom odnosu.

Ta potraga je na kraju dovela do njenog prvog ozbiljnog susreta sa verom.

Prva liturgija koja je promenila pogled na život

Kako kaže, jedan od trenutaka koji je snažno usmerio njen život dogodio se kada je prvi put prisustvovala liturgiji i osetila nešto što do tada nije poznavala - dubok unutrašnji mir i osećaj pripadnosti koji će kasnije u velikoj meri oblikovati njen životni put.

- Kada sam prvi put u životu bila na liturgiji i čula da 300 ljudi u jednoj crkvi naglas govore Simvol vere, ja sam se naježila od glave do pete i osetila sam da želim da pripadam tom osećaju.

Od tog trenutka započinje njen dublji duhovni put kroz pravoslavlje.

Čim je srela supruga znala je odmah šta dalje želi

U tom periodu upoznaje i svog supruga Bobana. Njihov odnos od početka je bio vrlo otvoren i jasan.

- Rekao mi je odmah na početku da gubim vreme i sebi i njemu ako ne želim da budem ozbiljna. Da prosto ne ulazimo u dalje razgovore - priseća se kroz smeh Jovana.

Upravo ta iskrenost, kako kaže, bila je nešto što joj je ostalo posebno upečatljivo.

Njih dvoje ubrzo počinju da razmišljaju o drugačijem načinu života, van velikog grada.

Posle određenog vremena odlučuju da napuste grad i presele se u Kovilj, selo nadomak Novog Sada. Ipak, život na selu, kako kaže, nije uvek onako romantičan kako ga mnogi zamišljaju.

- Posle dve godine mogu da kažem zaista realnu sliku kako je to doći na selo. Nama se desilo da nas pogodi grad kada je bašta bila u punom jeku, a iste godine se desilo i da nam je pas podavio skoro 60 kokošaka.

Takve situacije su, kako kaže, deo tog života.

- I onda kada imamo i onda kada nemamo i onda kada je sve sjajno i onda kada nije, treba da blagodarimo Gospodu na svakom danu - poručuje Jovana.

Ikonopis kao poziv

U tom novom životnom periodu Jovana je počela da se bavi ikonopisom, i to, kako kaže, sasvim spontano.

- Molila sam se Gospodu da mi nekako ukaže na to šta bih mogla da radim, ali sam se molila da to nešto što ja budem radila u životu bude crkvi i otadžbini na korist, a Bogu na slavu.

Nakon što je završila prve korake u učenju ikonopisa, počele su da stižu i prve porudžbine.

- Čim sam prvu godinu školovanja završila, krenule su da dolaze porudžbine, kako od prijatelja, porodice, tako i od ljudi sa strane, preko preporuke.

Danas njene ikone naručuju ljudi iz različitih krajeva, a često radi i noću kako bi imala mir potreban za rad.

- Primetih u poslednje vreme, slava Gospodu, imam i posla i poručenih ikona i divnih ljudi koji me čekaju mesecima i stvarno, mnogo sam srećna, mnogo sam ispunjena jer sam upravo za ovo molila Gospoda. Da mi da posao i da s tim poslom mogu da doprinesem svojoj crkvi, svojoj otadžbini i slavljenju Njegovog imena - zaključuje Jovana.

Planovi bez velikih planova

Na pitanje šta planira dalje, Jovana kaže da se trudi da ne pravi velike planove.

- Ja planiram da ništa ne planiram.

Život ju je, kako kaže, naučio da je važnije živeti jednostavno i posvetiti pažnju onome što je zaista važno.

- Shvatila sam da je bolje imati malo, ali tom malom posvetiti svu svoju pažnju i ljubav.