FELJTON ONLAJN "Gospodari ’Dobričinog prstena’ "(12): PETAR KRALJ - MAJSTOR REČI I MAJSTOR ĆUTANJA

Važno je da pred sobom imate suštinsko, pravo opravdanje za to što radite, da verujete u smisao toga, da negujete zrno dobrote u sebi bez obzira na ćudljivosti vremena. Kakvo god da je vreme u kome je čovek, ja stvarno ne znam kako živeti, a da ne verujete u to što radite ‒ govorio je Pera Kralj.

Ljudi se prepoznaju u Šekspiru

Danas scena pozorišta Atelje 212 nosi njegovo ime, a svojevremeno je rekao:

- Pozorište je ljubav. A glumac je pripadnost. A ta pripadnost je nacionalna pripadnost istoj ljubavi. U tome se glumci celog sveta razumeju. Pravi pozorišni komadi nemaju u sebi nikakve mržnje. Oni imaju poneku misao i poneko opšte mesto u kome se ljudi prepoznaju. Zato i dolaze u pozorište. I kad imaju da kupe mleko i kad nemaju da kupe mleko, prepoznaju se u Šekspiru.

Jovan Ćirilov je isticao: „Kralj je majstor reči, reči dramske i poetske, ali Petar Kralj je i majstor ćutanja. Ne pantomimskog, već dramskog ćutanja. […] U snazi tog ćutanja sadržana je cela sudbina pisca, pesnika, njegove drame, lične i istorijske.“

A on sam je, pak, govorio:

- Imam jednu sreću – tražim samo lepo. Vidim razne stvari, više ružnih nego lepih, vidim vrlo malo lepog, ali ja se uhvatim za to malo i za to se držim. To je moj način. Nemam drugih. Kažu da sam romantičar, ali ja moram da verujem da mogućnost za romantiku postoji. Sinoć sam recitovao Miljkovića: „Sad moje reči traže moju glavu…“ To je strahovita obaveza prema onome što radiš. Miljković je tražio lepotu, a bio je svestan ružnoće koja ga okružuje. […] Pristao sam na neke vrste rasterećenja. Pristao sam na masku alkoholičara, javno. Neka, rasteretiću tako ljude oko sebe. Pristao sam i na to da radujem ljude oko sebe. Nije lako, velika obaveza, ali lepa obaveza! […] Tražim radost. Radost je ono pravo, spada u život, život koji mora da se deli. Ništa drugo ne možeš da deliš. Samoća je pre rođenja i posle smrti. Radost treba živeti.

Najmlađi Hamlet

Opasku da je bio jedan od najmlađih Hamleta, jer bilo mu je 26 kada je igrao čuvenog Šekspirovog junaka na Dubrovačkim letnjim igrama, ispratio je rekavši da je upečatljiv momenat i to što nije pristajao na servirane (ne)istine:

- Nije hteo, a kad je bio prisiljen, onda je uradio ono što je uradio… Ni ja ne verujem dok ne vidim. Ne verujem u interpretacije. Govorim o sumnji. Ima tu nešto od straha od saznanja o pravoj istini. Da li se to videlo kad sam ja igrao, ne znam. Možda se i videlo. Hamlet sluti istinu, ali neće da je definitivno primi. Ne da ne sme, nego neće… To ima veze i sa glumom i sa svim što mi radimo. Mi hoćemo istinu da pokušamo da pokažemo sa neke druge strane… Šta je meni bio Hamlet?… Bio mi je prijatelj. Ja sam pokušavao da ga potpuno primim, kao svoga. […] S njim sam pokušao da što poštenije uđem u potragu za istinom. Scena sa majkom, to je najpoštenija scena, scena ispunjena pravom ljubavlju, ali scena baš one prave potrage za istinom, sa slutnjom užasa koji je možda, a koji možda i nije. Jer, u Hamletu do samog kraja skoro ima nade. Ima nade da to možda ipak nije tako strašno. Glumački, meni je Hamlet značio jedan veliki trening.

Reč je štit od divljaštva

O naslovnoj roli u “Garderoberu” kazao je:

- Ima i u “Garderoberu” jedna stvar koja se strašno poklapa sa nekim našim glumačkim uverenjima: zašto postojimo, zašto igramo u ovakvim i u onakvim vremenima. Oglasi se uzbuna, a glumac Ser, koga je igrao Ljuba Tadić, kaže: „Sve čine da me spreče.“ Garderober mu kaže: „Ne bih shvatao to tako lično.“ A on na to, Ser, veliki glumac: „Bombardujte, bombardujte, bombardujte nas do besvesti, ali svaka moja izgovorena reč biće štit od vašeg divljaštva, svaka replika koju budem izgovorio biće odbrana od vašeg terora.“ To on govori van scene, pre početka predstave, obraća se nekim avionima: E, sad ću da vam igram Kralja Lira, sad ću vam kažem Šekspira – pobediću vas svojim rečima! To je glumac. To je taj krik… A Hamletov krik je tih, nečujan. „Sve drugo je ćutanje.“

Govoreći o svojim ulogama, između ostalog je rekao:

- U predstavi “Rekvijem” Beogradskog dramskog tumačim lik u kome na neki tihi način odzvanja to da vam celog života prolaze dani u nekoj grčevitoj borbi za ovo, za ono, za nešto što često nije ni vredno ni važno, dok za to vreme pored vas prolazi život i divne stvari. Ne uspevam uvek da se držim toga, ali pobornik sam stava da treba živeti danas za taj i takav trenutak u kome si. Eto, u toj ulozi sam možda imao prilike da definišem nešto što sam celog života mislio da treba. […] U predstavi “Doktor šuster” u „Zvezdari“ ima sjajna replika ‒ jedina prava ljubav je kad možeš da pomogneš čoveku, sve druge ljubavi su prolazne.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Olivera Marković – rasna glumica našeg vremena i tla”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.