FELJTON ONLAJN "Gospodari ‘Dobričinog prstena’" (5): NEVENKA URBANOVA - ČETVRTA DIMENZIJA SNA

Najveća nagrada umetniku u zrelim godinama jeste kada sam sebi može reći da nije imao promašaja, i da je radio nešto što je prihvaćeno ‒ govorila je Nevenka Urbanova.

Na svečanosti uručenja ‘Dobričinog prstena’, kazala je:

‒ Ovo veliko uzbuđenje koje je pomerilo i onaj zamračeni, ućutkani grad u meni, koji se nekada palio tačno u osam uveče – mogu razumeti samo oni koji su Dobricu Milutinovića gledali u doba njegovih uznesenja. [Jer, bio je to glumac sa mekom svemirskom pozlatom. Glumac kome su bogovi dali da podeli, a on sve zadržao za sebe: lepotu lika, glasa, pokreta, pojavu, plemenitost i vulkanska osećanja. Bio je to poslednji veliki romantičar glumac. Sa njim, otišla je cela jedna epoha romantičarskih zanosa, raskošnih osećanja, bistrih potoka, reka, svetkovina…] Zato ova nagrada, sa jasnom namenom da kroz vreme pronese taj zlatni odsjaj velikog tragičara, izuzetna je čast. A knjiga, koju ova nagrada povlači i koja zaokružuje opus glumca – iza koga ostaju samo sećanja onih koji su ga gledali – velika sreća. Jer naša je umetnost kratkotrajna kao cvetanje reka, kao oni vodeni cvetovi koji okite reku i nestaju u njenim tokovima.

Pomoću apstrakcije do istine

Velika glumica Tatjana Lukjanova je o Nevenki Urbanovoj rekla da se “ne može rečima objasniti fluid kojim je zračila sa pozornice”

A ona je, pak, napominjala:

‒ Nekada je za mene pitanje šta je gluma bilo ne jedno već rojevi pitanja, i što sam se više zapitkivala, pravi odgovori su bili sve dalje. Mislim da je gluma za glumca neka četvrta dimenzija sna, ili nešto nalik na teoriju matematičara Lobačevskog, u kojoj se fiksira jedna apstrakcija da bi se pomoću nje došlo do istine.

Uvek je, kazala je, maštala o čistom teatru…

‒ O skupu ozbiljnih, disciplinovanih stvaralaca koji bi radili kao složna ekipa, uigrani tim. To bi trebalo da bude kao neko ploveće ostrvo na kome nema ni administracije, ni ličnih interesa, ni protekcije, ni zavisti. Tu bi o jednoj, ma i najmanjoj sceni, dugo razgovarali glumci, muzičari, slikari, igrači. Svako bi smeo da kaže: pustite mene da sada ja probam tu scenu…

Govoreći o svojim ulogama isticala je:

‒ To je moj način kako sam ja videla jedan lik i kako sam dolazila do njega, kako sam jednom pronađena osećanja lika vezivala za neke pojmove koji su mi docnije služili kao neka vrsta ’radnog naslova’. Da navedem samo dve role iz ove moje sveske, koje se nalaze na sasvim suprotnim stranama: Erlin iz “Lepeze ledi Vindermir” i Serafina iz “Tetovirane ruže”. Dok su kod Serafime boje plamene, jarke, tu evo pišem južnjačka razbarušenost, rudimentiranost, tu orkan čupa stablo iz korena… Kod gospođe Erlin sve je ’ćarlijanje po vrhovima krošnje’. Sećam se: proleće, putujem na more, ugledam topole i na njima one listiće koji se šire na razvigorcu. To je sve lelujalo, lelujalo, i ja zabeležim: gospođa Erlin, lelujanje (ali lelujanje njene siluete kroz onu gustu londonsku maglu). Trebalo je pronaći tu nit i reči kroz nemi lebdeći šarm. […] Kada se spusti zavesa, ja se već klanjam kao Nevenka Urbanova, a ne kao ta rola, rola koju sam igrala… Ali onaj tutanj zahuktalog emotivnog aparata, sa celom skalom osećanja, ostaje dugo u meni! Dok neumoljiva kontrola proverava sve punktove, lampice i priključke, dolazi ono preslišavanje glumca da li je tačno dotakao sva ona mesta koja je upornim radom, kroz probe, utvrdio, da nije negde omaškom ili nenadanim ushitom izneverio taj veliki trud!

A cipele žuljaju…

Veliki uticaj je, govorila je, u građenju likova koje igra imao njen afinitet prema likovnim umetnostima. Između ostalih, fascinirao ju je Tuluz Lotrek, a na pitanje da li je neki lik sa Lotrekovih slika prenela na pozornicu, odgovara:

‒ Kako da ne, bilo je to prvi put u “Gopseku”, po Balzaku. Igrala sam malu prostitutku koju je otac sa 12 godina prodao u javnu kuću. Uloga mala, ali veoma značajna i teška. I reditelj Hecl je u toj meri insistirao da je ja igram, da je pristao da dođem samo na dve glavne probe, i to on, koji je znao da po deset puta vraća jednu scenu. [Dr Erih Hecel, 1899‒1943, operski i dramski reditelj u Narodnom pozorištu Beograd od 1934.] Rešenje te role, a da toga nisam bila svesna u početku, dao mi je Tuluz Lotrek. Igrala sam je u negližeu onog doba, od belog šlingeraja, utegnuta u crni ušnirani korset, sa crnim čarapama. Nedostajale su mi samo cipele. Zamolila sam Blaženku [Katalinić] da mi doda jedne iz zajedničke garderobe. I kako su mi one bile tesne, to mi je dalo ideju da celu ulogu igram s polunavučenim cipelama, što je još više istaklo taj njen iskrivljeni život – jer, ja sam nju izgubljenu videla. Ona je prosto bila na drugom nekom kraju sveta: ona i taj ambijent. I sve vreme dok sam je stvarala, osećala sam da neko živi u meni, pokreće moju ruku. I tek kad sam sela, primetila sam da sedim onako kako nikada do tada nisam sedela. I setila sam se ‒ Tuluz Lotrek! Tu je i cvet u kosi bio iskrivljen, skoro da dodirne komiku (ne daj bože, jer onda bi sve bilo izgubljeno…). Tako sam sedela, da su nju žalili. A cipele žulje… I sad treba da dođe do velikog smeha. Sedela sam i pevušila, odjednom čujem: muzika svira. Ja sam ustala i, kao onaj cirkuski konj s perjanicom, što kad čuje muziku počne da klima glavom i da cupka, poskočila sam. I setim se maminog dubokog tona, uhvatim taj dubok ton i nasmejem se… Posle mislim: pa to je tvoj Tuluz Lotrek. Bio je to snimak sa jedne od njegovih slika. Nije to bila kopija, već snimljeni lik, koji je oživeo u mojoj podsvesti, razvio se kroz moju maštu i zatražio da zaživi i na sceni. Šta znači videti mnogo, i ne samo videti nego upiti, priznati i diviti se nečemu… A posle premijere, Hecl je pred svima, na malom banketu u Zanatskom domu, rekao: „Od vas bi, Nevenka, Rajnhart napravio stara!“

Ružine latice na usnama

Odgovor na pitanje kako je pravdala likove počinje primerom…

‒ U jednom komadu, u jednoj sceni zavođenja, imala sam da kažem jednu rečenicu koja mi je vrlo smetala. Izgledala mi je suviše direktno: „Dođite kod mene večeras, soba broj petnaest.“ Taj ljubavni poziv s brojem sobe izgledao mi je suviše grub… Razmišljala sam kako da razbijem tu rečenicu, da je učinim što nevidljivijom. Kroz neki veo da je kažem, kroz neki sfumato ako već moram da je kažem. I slučajno, na prvoj glavnoj probi, ugledala sam na stolu vazu sa veštačkim ružama. To mi je dalo ideju i ja sam za premijeru donela jednu pravu ružu, stavila je u vazu između onih veštačkih i, u datom momentu, ja sam jednim zavodljivim pokretom uzela tu ružu, otkinula joj jednu laticu i sa osmehom – koji je više od poljupca – prilepila je polako partneru na donju usnu. A ostale latice otkidala i otpirivala jednu po jednu, uz elegantne kretnje, pravo u publiku, izgovarajući pri tom tu rečenicu sa brojem sobe. Znam da se iz publike oglasio pljesak, verovatno onih koji su osetili poetizaciju momenta. Koliko takvih momenata u beznačajnim ulogama! Mislim da je sva sreća što je moja mašta zujala i lebdela oko mene kao leptiri u mojoj bašti nekad. Koliko truda za one role koje su druge glumice mogle mirno, sa visine da odbace. Ali, ja sam bila zaljubljena u svako stajanje na sceni.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Rahela Ferari – Bori se i nadom nadaj se”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.