"Verenik mi je POGINUO TRI MESECA PRED SVADBU, hodala sam Zemunom u čarapama, tolika je bila moja tuga": Potresna ispovest JELENE TRIVAN o strašnim porodičnim tragedijama
- Jelena Trivan u potresnoj ispovesti otkriva kako se nosila sa porodičnim tragedijama
- Izgubila je verenika, roditelje, bratanicu, i više puta se suočavala sa zdravstvenim problemima
Život joj je toliko puta postavljao nogu i stavljao na iskušenja, da često u šali kaže kako je "samo još kometa nije udarila, ali ima vremena". Jelena Trivan suočila se sa nizom porodičnih tragedija – izgubila je verenika, bratanicu, roditelje, bila je i ozbiljno bolesna, ali je, kao veliki borac koji se ne predaje do poslednjeg atoma snage, posle svakog teškog udarca ponovo uspevala da stane na noge.
Njen život obeležile su strašne porodične tragedije i veliki zdravstveni problemi s kojima se hrabro hvatala u koštac. Nije imala drugog izbora do da se bori, iako je svaki korak bio težak. Kao da joj je sudbina namenila taj mračni put, Jelena Trivan izgubila je roditelje, verenika, bratanicu, a i sama se borila za opstanak. No, uspela je da skupi snagu i nastavi dalje.
Možda vas zanima
U podkastu "Životna priča" na našem Jutjub kanalu Žena.rs, bivša poltičarka i narodna poslanica razgovarala je sa novinarkom Simonom Staković i otvoreno pričala o iskušenjima kroz koja je prolazila, nenadoknadivim gubicima i tugama za koje ne postoji uteha.
"Bila sam u saveznoj vladi kada mi je poginuo verenik, tri ili četiri meseca pred svadbu. Dvanaest godina smo bili zajedno. Sećam se da sam na posao dolazila u čarapama, do Palate Srbija, tu je bila vlada. Ceo Zemun bih prešla u čarapama, nesvesna da uopšte nemam cipele na nogama. Tolika je bila moja tuga i depresija. Veliki životni pad..."
Kroz sve je prolazila sama. I sve je izdržala. Jedna od najtežih godina bila je 2013, kada su joj mnogi okrenuli leđa, otkriva Jelena Trivan u potresnoj ispovesti.
"Mislim da nije tragedija izgubiti posao ili funkciju, kao što to nije ni promena vlasti. Činjenica je da tada ljudi pokažu svu svoju odvratnost, da više nemate ni prijatelje, ni kumove, ni nekoga ko će se igrati sa vašom decom, da ste nekako obeleženi. To je bolno. To je bio bolan deo koji nikako nisam preživela".
Odrastala je bez majke, koja je preminula od hidrocefalusa na mozgu.
"Zbirka porodičnih tragedija... Nakon toga mi je poginuo verenik. Bila sam možda na 300 metara od njega. Onda je moj brat dobio dete koje je preminulo od novog sindroma, i zato sam za tu decu danas izuzetno vezana, umem sa njima i razumem ih. To su strašne stvari koje preživljavate u kući".
"Sve moje bolesti bile su ništa u odnosu na ono što sam gledala u svojoj kući"
Danas su, kaže, opet kao devedesetih godina popularne vračare, astrolozi i njima slični. Jasno joj je zbog čega se mnogi hvataju za slamku spasa, i sama je tome svedočila.
"Moj otac je bio univerzitetski profesor, veoma obrazovan čovek, naravno da je i svoju ženu i dete mog brata i lečio u bolnici. Ali, kad više nije bilo nade, ne možete ni da zamislite gde smo sve išli i kakvu sam žalost osećala prema njemu, kao dete. Zato što je bio toliko očajan i dozvoljavao da ga svaka svaka budala zavlači. Znate ono 'ja sam bio nepokretan, pa sam prohodao uz pomoć bioenergije'... Ljudi se tako obogate. On je, jadan, verovao, vukao nas svuda kod tih ludaka, travara, bioenergetičara i ostalih, ne bi li spasao porodicu".
"Vrhunac je bio kada mu je neko rekao da kozje mleko čini čuda – ako ga pijemo svaki dan, biće bolje. On je uzeo kozu koju je trebalo da prevezemo do naše kuće u Vrnjačkoj Banji. Nas troje pozadi, tri deteta. Kozu su vezali u džak, samo joj je glava virila. Kad moja mama bude pila mleko, odmah će da ozdravi. Budalaština. A ona koza, jadna, kad nismo izginuli svi zbog nje... Pokušavala je da se oslobodi iz džaka, skakala, u jednom trenutku smo skrenuli i sišli s puta. Jedva smo živi stigli".
"Nesrećan čovek, koji traži spas za svoju porodicu, na sve je spreman. Eto, ja sam to doživela. Nažalost, ista sudbina se ponovila mom bratu. Pokušavao je da nađe lek za svoje dete. Onda gledate tu muku, gledate kako neke porodice nikako da izađu iz tog ciklusa u kojem ne prestaju da se prepliću bolest i smrt... To ne dođe u jednom danu, kao infarkt, nego živite s tim, iz jednog šoka upadate u drugi".
Ceo razgovor sa Jelenom Trvan pogledajte u snimku ispod:
"Na kraju je i otac živeo sa mnom kada se razboleo. Dugo je tu stajao njegov štap i kofer, nismo hteli da ih sklonimo jer smo nekako znali da će to značiti da je stvarno otišao. Nekako se naviknete na tugu, naviknete se da vam je to dodeljeno, da stalno neka muka mora da vas prati... Sve moje bolesti, koje su bile prilično ozbiljne, doživljavam kao ništa u odnosu na ono što sam gledala u svojoj kući".
Saznajte sve o najvažnijim vestima i događajima, pridružite se našoj Viber i WhatsApp zajednici, prijavite na newsletter, ili čitajte na Google News.