Muž me konstantno VARA i ponaša se kao PSIHOPATA i PRETI MI: Želim da odem od njega, ali se plašim

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Muž me konstantno vara, želim da odem od njega, ali se plašim zato što mi preti, ponaša se kao psihopata i stalno mi govori da on meni ništa ne radi. Uvek meša i krivi druge osobe, a neće da prizna svoju krivicu niti da prestane sa takvim ponašanjem. Šta da radim?

Odgovor

Draga čitateljko,

Ako ste odlučili da odete – najvažnije je da to učinite bezbedno

Iz onoga što opisujete ne govorimo više samo o prevari, već o obrascu emotivnog zlostavljanja: pretnje, gaslighting ("ja ti ništa ne radim"), prebacivanje krivice na druge, odbijanje odgovornosti i zastrašivanje. Ovakve situacije mogu biti rizične, a vaš cilj nije rasprava, dokazivanje, objašnjavanje, niti bilo kakav trijumf - već samozaštita.

1. Emotivni odlazak – kako se psihološki distancirati dok ste još tu

Ako fizički odlazak još ne može da se realizuje, važno je da "odete" emotivno - da se emotivno povučete kako biste smanjili eskalacije i sačuvali snagu.

• Budite neutralni, kratki, dosadni u komunikaciji. Bez objašnjavanja, pravdanja i emocionalnih reakcija. Ljudi koji imaju potrebu za kontrolom i manipulacijom "žive" od vaše reakcije. Pokušajte da komunikaciju održavate uljudnom, ali dosadnom i površnom.
• Ne branite se, ne objašnjavate se, ne upetljavate se i ne shvatate stvari lično. Ne ulazite u rasprave o prošlosti, krivici, istini ili izdajama. To su zamke koje vode u iscrpljivanje i dodatne pretnje. Duboki razgovori u ovakvom odnosu nisu put ka razrešenju, već borba za moć u kojoj neko mora da "izgubi", a to ste vi.
• Ne otkrivajte svoje planove, emocije i strahove
• Sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas – za zastrašivanje, obeshrabrivanje ili manipulaciju. Odluka da odete ne mora da se realizuje odmah, ali je mnogo lakše izdržati se podsećate da je ovo privremeno stanje koje neće trajati zauvek.
• Jedan od najtežih, ali i najoslobađajućih koraka u ovakvim situacijama jeste odustajanje od fantazije o promeni, popravci i "srećnom kraju". Radikalno prihvatanje ne znači odobravanje njegovog ponašanja, niti predaju, već trezveno priznanje realnosti: on se ne ponaša ovako zato što vi niste dovoljno strpljivi, jasni ili dobri, već zato što ne želi ili ne može da preuzme odgovornost za sopstveno ponašanje. Držanje za nadu da će se „ovaj put ipak promeniti“ često produžava izloženost manipulaciji i riziku. Kada prestanete da ulažete energiju u ideju kakav bi on mogao da bude, oslobađa se prostor da se pobrinete za ono što jeste - vaša bezbednost, vaši izbori i vaš život. Radikalno prihvatanje ne donosi euforiju, štaviše, uglavnom donosi tugu, ali sa njom i jasnoću.
• Mnoge žene ostaju predugo u ovakvim odnosima ne zato što ne vide šta se dešava, već zato što imaju previše razumevanja. Preterana empatija može postati zamka: počinjemo da objašnjavamo tuđe ponašanje njegovim detinjstvom, traumama, pritiscima, "teškim životom", i postepeno preuzimamo odgovornost za ono što nije naša odgovornost. Rečenice poput "Kako da ga ostavim, njemu je teško" ili "On je samo neshvaćen" često su praćene osećajem krivice - kao da bi odlazak bio izdaja ili okrutnost. Međutim, sažaljenje nije isto što i ljubav, a empatija bez granica često vodi u samouništavanje. Možete imati razumevanja za nečiju patnju i istovremeno priznati da nije vaša uloga da budete njegov terapeut, štit, štaka ili vreća za (emotivno) udaranje. Ostajanje iz krivice ne spašava njega — ali često povređuje vas.

2. Fizički odlazak – praktični i bezbednosni koraci

Ovo je najrizičnija faza. Istraživanja iz oblasti partnerskog nasilja pokazuju da je najveći rizik onda kada nasilni partner shvati da gubi kontrolu - naročito u fazi razdvajanja - i da su pretnje, opsesivna kontrola i gaslighting pouzdaniji pokazatelji opasnosti nego prethodno fizičko nasilje (Campbell, 2003; Stark, 2007). Zato odlazak mora biti pedantno isplaniran i dobro organizovan. Najpouzdaniji pokazatelj rizika je kako partner generalno reaguje na gubitak kontrole, kako podnosi kad nije po njegovom. I klinička praksa i bezbednosne procene pokazuju da su najrizičniji sledeći znaci: pretnje (čak i "u šali"), gaslighting i negiranje odgovornosti, okrivljavanje drugih, opsesivna potreba za kontrolom, praćenje, ucenjivanje, nagle promene raspoloženja, kao i istorija varanja bez ikakvog kajanja. Posebno alarmantan signal je kada partner jasno poručuje da "nećete uspeti bez njega", da vam niko neće verovati ili da ste vi problem — jer to ukazuje na psihološku pripremu terena za dalju eskalaciju. Stručnjaci za rad sa žrtvama nasilja naglašavaju: ako se plašite, ako hodate "kao po jajima" i ako planirate odlazak u tajnosti - rizik već postoji. U takvim situacijama treba verovati svom stomaku.

a) Ne najavljujte odlazak, prvo se evakuišete, pa onda obaveštavate

Ne ulazite u "iskrene razgovore" tipa: odlučila sam da idem. To često dovodi do eskalacije, ucena ili nasilja. Suptilno i diskretno spremite svoju odstupnicu. Ako ste odlučili da idete, nije vam zaista potrebno da se onaj od kog odlazite složi sa time i da vam dozvolu. Ako ne možete da nađete zajednički jezik unutar samog odnosa, teško da ćete ga naći u procesu raskida. U ovakvim situacijama redosled koraka nije pitanje korektnosti ili "poštenja", već bezbednosti. Kada imate posla sa osobom koja preti, negira odgovornost i ima snažnu potrebu za kontrolom, najrizičniji trenutak nije sam život u odnosu, već onaj u kojem ta osoba shvati da gubi kontrolu nad vama. Zato je važno da se odlazak ne najavljuje unapred i da se ne ulazi u "razgovore za kraj". Takvi razgovori često deluju razumno u teoriji, ali u praksi mogu dovesti do zastrašivanja, ucena, naglih emocionalnih ispada ili nasilja. Bezbednije je da se prvo fizički izmestite na sigurno mesto, obezbedite osnovne resurse i podršku, a tek onda, ako je uopšte potrebno, obavestite partnera da ste otišli. U mnogim slučajevima, nakon evakuacije, svaku dalju komunikaciju je mudro prepustiti advokatu ili trećoj strani. Ovakav redosled nije kukavičluk, već strategija samoočuvanja: vi ne dugujete objašnjenje osobi koja vas ugrožava, ali dugujete sebi priliku da ostanete bezbedni.

b) Mreža podrške

Obavezno uključite ljude kojima verujete: porodicu, prijatelje, kolege. Nemojte ovo nositi sami. Izolacija ide u korist nasilniku, ne vama. Rekli ste da vaš muž ima tendenciju da stalno "meša druge". Kada birate ljude na koje ćete se osloniti, to bi trebalo da budu ljudi koji su bezuslovno na vašoj strani u ovoj situaciji. Važno je znati da neće svako ko se predstavlja kao "dobronameran" zaista biti bezbedan saveznik. U ovakvim situacijama često se pojavljuju takozvani "leteći majmuni" – ljudi koji, svesno ili nesvesno, rade u korist nasilnog ili manipulativnog partnera: prenose mu informacije, umanjuju vaše iskustvo ("preteruješ", "nije on takav"), vrše pritisak da se pomirite ili vam savetuju strpljenje nauštrb bezbednosti. Tu su i enableri – osobe koje opravdavaju njegovo ponašanje ("nije on tako loš, prosto je takav, ali te voli"), relativizuju pretnje ("ma ne bi on stvarno...") i pomažu da se sistem kontrole održi. Zato mrežu podrške treba birati vrlo pažljivo: to su ljudi koji vas slušaju bez osude, ne prenose informacije dalje, ne pokušavaju da vas "smire" ili "urazume", već poštuju vašu procenu opasnosti i stavljaju vašu bezbednost ispred svojih uverenja, porodičnih lojalnosti ili potrebe da "održe mir".

c) Pravna zaštita

Obratite se advokatu, informišite se o zabrani prilaska, hitnim merama zaštite, proceduri oko razvoda i vašim pravima. Mnoge žene oklevaju da uključe sistem iz straha da će "pogoršati stvari", da im se neće verovati ili da će biti izložene dodatnom stresu. Iako sistem nije savršen, važno je znati da on ipak nudi mehanizme zaštite koji mogu značajno smanjiti rizik, posebno ako se koriste pravovremeno i uz stručnu podršku. Privremene mere zabrane prilaska, udaljenje iz stana, evidencija pretnji i zvanična dokumentacija ponašanja stvaraju zaštitni okvir koji vam vraća makar deo kontrole nad situacijom. Pravni koraci se ne moraju preduzimati naglo niti spektakularno. Već i diskretna konsultacija sa advokatom ili organizacijom za zaštitu žena može vam pomoći da sagledate koje opcije postoje, kako da se pripremite i šta je realno očekivati. Kada odluka o odlasku sazri, sistem tada može preuzeti deo tereta: komunikacija se može odvijati preko pravnih zastupnika, a ne direktno; pretnje se više ne gomilaju tek tako, već se evidentiraju kao dokaz; a granice koje ste do tada morale da branite same, postaju formalno priznate.

d) Osiguravanje nezavisnosti – priprema za odlazak bez ucena

Pre nego što se fizički ode, važno je razumeti jednu ključnu stvar: u odnosima u kojima postoji kontrola, zavisnost je glavno sredstvo zadržavanja. Sve ono od čega zavisite - novac, deca, stan, imovina, dokumenta, pa čak i kućni ljubimci - može postati poluga pritiska, ucene ili zastrašivanja. Zato priprema za odlazak ne počinje razgovorom, već postepenim vraćanjem sopstvene autonomije.

Finansijska nezavisnost je često prva i najvažnija stavka. Čak i mali iznos sopstvenog novca, skriven ili odvojen, može biti presudan u kriznom trenutku. Ako je moguće, važno je imati sopstveni račun ili barem gotovinu kojoj partner nema pristup. Isto važi i za dokumenta - lična, zdravstvena, bankarska - koja treba držati na sigurnom mestu van kuće ili kod osobe od poverenja. Pakovanje ne mora biti očigledno: osnovne stvari se mogu iznositi postepeno, bez podizanja sumnje.

Tehnološka nezavisnost je takođe važna, a često zanemarena. Rezervni, tajni telefon, nova mejl adresa, promenjene lozinke i isključena deljenja lokacije mogu sprečiti praćenje i nadzor. Ako imate decu, važno je informisati se o svojim pravima i mogućnostima pre odlaska, kako bi se sprečilo korišćenje dece kao sredstva pritiska. Ne treba zaboraviti ni kućne ljubimce - i oni mogu postati taoci kontrole, pa je važno planirati i njihovu bezbednost.

Ovaj proces ne mora biti brz, ali treba da bude promišljen i diskretan. Svaki korak ka nezavisnosti smanjuje njegovu moć, a povećava vašu mogućnost izbora. Odlazak je mnogo sigurniji onda kada ne zavisite od njegove dobre volje - ni finansijski, ni logistički, ni emocionalno. Nezavisnost nije luksuz u ovakvim situacijama; ona je preduslov slobode i bezbednosti.

3. Važna stvar koju mnogi propuste

• Ne pokušavajte da ga ubedite da prizna krivicu.
• Ljudi sa ovakvim obrascima ponašanja to uglavnom ne rade. Očekivanje uvida vas samo dodatno izlaže opasnosti.
• Ne oslanjajte se na obećanja da će se promeniti.
• Promene se ne dešavaju pod pretnjom gubitka kontrole – tada se ponašanje često pogoršava. Vrlo je moguće da će vas nakon odlaska sačekati dramatična obećanja ili izvinjenja - ne padajte na to. Oproštaj zahteva da druga osoba pokaže kontinuiranu posvećenost promeni svog problematičnog ponašanja - lepe želje i obećanja nisu dovoljni.
• Ne potcenjujte svoje strahove.
• Ako se plašite – to je signal. Ne možemo znati da li je osoba zaista u stanju da uradi sve ono čime nam preti, ali svakako da odnos u kome se pretnje koriste kao sredstvo kontrole nije zdrav.

4. Nakon odlaska – psihološka podrška

Nakon što se fizički zaštitite, važno je da potražite psihološku pomoć. Dugotrajno izlaganje manipulaciji, pretnjama i neverstvu ostavlja posledice: sumnju u sebe, krivicu, zbunjenost, iscrpljenost, psihosomatske smetnje, a nekad i kompleksni post-traumatsko stresni poremećaj. Vaš zadatak za sada I za ubuduće je da se sačuvate. Dakle, ako ste već doneli odluku da idete - ne morate juriti sa sprovođenjem te odluke. Sprovedite je pametno, jer je bezbednost iznad svega. Niste sami. Postoje ljudi, institucije i profesionalci koji mogu da vam pomognu da iz ove situacije izađete sigurni, stabilni i sa šansom za mirniji život.