Faza povratka je možda najrizičnija
Letelica će se osloniti na prirodnu gravitaciju Zemlje da je povuče ka našoj planeti, uz svega tri mala korektivna paljenja motora radi prilagođavanja putanje
Posada misije “Artemis II”, lansirana 1. aprila, trebala bi da se vrati kući na Zemlju u petak, nakon rekordnog putovanja do dalje strane Meseca.
Četvoro astronauta otišlo je dalje od bilo kojih ljudi ikad pre. Oborili su rekord misije “Apolo 13” iz 1972. u udaljenosti, nakon što su dosegli najveću planiranu distancu od Zemlje - 406.778 kilometara. Procenjuje se da je prethodni rekord nadmašen za oko 6.606 km.
Posada, koju čine astronauti NASA Rid Vajzmen, Viktor Glover i Kristina Kok i kanadski astronaut Džeremi Hensen, imala je više od šest sati da posmatra i dokumentuje površinu Meseca. Dok utisci ne jenjavaju, letelica je nakon obilaska spremna za povratak kući.
Kako će se astronauti vratiti na Zemlju
Kapsula bi trebalo da 10. aprila (11. april rano ujutro po našem vremenu) sleti u Pacifik, nedaleko od obale San Dijega. Faza povratka je možda najrizičnija.
- “Orion” će pokušati tzv. “slobodni povratak” tako što će isključiti svoje pogonske sisteme nakon što obiđe Mesec. Kapsula će se potom osloniti na prirodnu gravitaciju Zemlje da je povuče ka našoj planeti, uz svega tri mala korektivna paljenja motora radi prilagođavanja putanje
- Još jedna kritična faza je ponovi ulazak u atmosferu, kad će se oko letelice formirati superzagrejana plazma, blokirajući komunikaciju
- “Orion” će potom sa oko 7.600 metara otvoriti osam padobrana, usporavajući se sa projektovane brzine ulaska od 40.000 km/h - što bi bila najveća brzina ikada postignuta od strane ljudi - na oko 27 km/h
Manevar praćke
“Tajms” piše da bi njihov povratak pomoću tzv. manevra “praćke” – korišćenje gravitacionog privlačenja nebeskog tela za promenu pravca i brzine bez oslanjanja na veliku potrošnju goriva – mogao da bude najpoznatija praćka još od one kojom je David ubio Golijata.
Tek drugi put u istoriji čovečanstva NASA će se osloniti na gravitaciju, a ne na snagu motora, kako bi vratila posadu iz dubokog svemira, koristeći tzv. “slobodnu povratnu” putanju.
Prvi i jedini put kada su ljudi vraćeni iz dubokog svemira pomoću gravitacione “praćke” dogodio se tokom misije “Apolo 13” 1970.
Kako to funkcioniše
Zemlja je znatno masivnija od Meseca, pa je njeno gravitaciono privlačenje mnogo jače, ali ta sila brzo opada sa udaljenošću. Kako se “Artemis II” udaljava od Zemlje, praktično se “uspinje” iz stiska njene teže - kao da ide uz gravitaciono brdo koje postaje sve manje strmo što se više udaljava.
Kad je “Orion” u ponedeljak dosegao oko 320.000 kilometara od Zemlje, letelica je bila dovoljno blizu Meseca - na nekoliko desetina hiljada kilometara - da njegova gravitacija postane jača od Zemljine. Letelica od tog trenutka više nije “bežala” od Zemlje, već je počinjala da “pada” ka Mesecu. To je kao kad izađete iz duboke udoline, popnete se na vrh brda i počnete da se spuštate u drugu, pliću dolinu sa druge strane, piše “Tajms”.
Misija nije sletela na Mesec – iako predstavlja korak u tom smeru – već je umesto toga obišla satelit odgovarajućom brzinom i na znatno većoj udaljenosti od njegove površine nego tokom većine misija “Apolo”, odvodeći posadu dalje u svemir nego što je iko ranije bio.
Kako oni prolaze, gravitacija Meseca “povlači” letelicu i krivi njenu putanju, preusmeravajući je iza dalje strane satelita. Zbog toga je letelica nestala iz vidokruga sa Zemlje u ponedeljak (kod nas utorak rano ujutro), kad je prekinut kontakt sa posadom na napetih 40 minuta. Kao što bacač kladiva ili neko ko koristi praćku pažljivo bira trenutak kada će da pusti projektil kako bi on odleteo u pravom smeru, tako je i NASA precizno izračunala putanju kako bi lunarna gravitacija “zavrtela” letelicu “Orion” oko Meseca i poslala je nazad ka Zemlji.
Prema “Tajmsu”, to je kao da uđete u rotirajuća vrata, okrenete se gotovo pun krug i potom izađete na istom mestu odakle ste ušli.
“Orion” je napustio lunarnu sferu uticaja u utorak u 19:25 po našem vremenu (1:25 EDT), na oko 66.098 km od Zemlje.
Da li su misije "Apolo" koristile manevar praćke
Osam od devet misija “Apolo” koje su vodile astronaute do Meseca to nisu uradile. Tokom misija “Apolo” 8, 10, 11, 12 i od 14-17, letelice su se tokom prilaska Mesecu okretale tako da motori budu usmereni suprotno od Zemlje, a zatim su ih palile. Time su usporavale dovoljno da uđu u orbitu oko Meseca i kruže oko njega na relativno maloj visini.
“Apolo 8” je 1968. napravio 10 orbita oko Meseca. “Apolo 11” je napravio čak 30, dok su Nil Armstrong i Baz Oldrin silazili na površinu. “Apolo 17” je napravio čak 75 orbita. Po završetku misija, letelice su ponovo palile motore kako bi se vratile ka Zemlji.
Izuzetak je, međutim, bio “Apolo 13” iz 1970. Nakon što je letelica oštećena eksplozijom tokom leta, NASA je morala da odustane od sletanja i što pre vrati posadu.
Letelica nije mogla jednostavno da se okrene - umesto toga korišćena je gravitaciona praćka.
Da li će to uspeti i sa "Artemisom"
“Apolu 13” je uspelo. Isti princip je korišćen i kod sondi “Vojadžer”, koje su koristile gravitacionu “pomoć” Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna da nastave put.
Putanja “Apola 13”, kako je rekao Džad Friling, direktor leta misije “Artemis”, “veoma je slična onoj koju sada koristimo”. Lori Glejz, zamenica pomoćnika administratora NASA-e, istakla je da za ovu misiju više nisu potrebna dodatna paljenja motora.
- Od ovog trenutka nadalje, zakoni orbitalne mehanike će odvesti četvoro astronauta do Meseca i vratiti ih kući - rekla je ona.
BONUS VIDEO
