Što smo više dana na Olimpijskim igrama u Pjongčangu, to nam je teže da shvatimo odnos između naroda Severne i Južne Koreje. Mladi iz Pjongčanga su nam više puta rekli da ih ujedinjenje ne zanima, dok su stariji pokazivali rukom prema severu i govorili “hjeongdže” (braća). A, onda...
A onda, dok smo očekivali da se nebo smiluje i “pusti” trku u spustu za skijašice, na tribinama smo videli sliku koja nas je dodatno zbunila.
Navijači iz Severne i Južne Koreje su pevali zajedno, udaljeni desetak metara jedni od drugih, ali im policija ipak nije dozvolila da priđu i da se zagrle.
Da budemo jasniji, kada kažemo navijanje, mislimo na porodice sa decom, ne na paljenje baklji i gađanje kamenicama. Uostalom, pogledajte kako devojke iz Severne Koreje navijaju na ovim igrama (snimak je sa klizanja, a priča se nastavlja - na skijanju):
Dakle, dok smo čekali da počne spust i prvi nastup naše Nevene Ignjatović, jedan narod, a zbog rata podeljen u dve države, i to države čiji su odnosi često povod za strahovanja o Trećem svetskom ratu, počeo je da peva. Zajedno.
Bio je to jedan od onih trenutaka kada ne razumete šta ljudi pevaju i govore jedni drugima, ali vam je jasno da je to nešto što nije bilo planirano. Jednostavno se dogodilo.
Bez obzira koliko su se članovi delegacije Severne Koreje trudili da na početku ostanu hladni i bez emocija, jer se nikada ne zna ko vas gleda i snima, ubrzo su se opustili i zabava je počela.
Južnokorejska deca su pružala ruke da bar dotaknu “zle rođake sa komunističkog severa” koje, verovatno, nikada pre nisu ni videli osim na televiziji.
Obezbeđenje se, uz uvek prisutnu policiju, pobrinuo da se “ne dogodi narod”, a kada je spust i zvanično bio otkazan, potekle su suze. Domaćini su plakali jer su doživeli nešto.. nešto na šta nisu bili spremni. A gosti?
Gosti su plakali iz svojih razloga.
(Aleksandar Pijevac)
