Vladimir Vuletić je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Profesor Vuletić već decenijama javno i slobodno iznosi svoje mišljenje o raznim temama od kojih neke imaju prvorazredni javni značaj. Pre dva meseca on je dao izjavu nakon tragične pogibije studentkinje fakulteta na kome radi.
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na mnogim drugim fakultetima u Srbiji, zloupotrebljavajući autonomiju univerziteta i težak međunarodni položaj države, posredstvom protivustavnih, nezakonitih i nedemokratskih studentskih plenuma, samovlasno upravljaju politički ambiciozna dekanska veća i deo profesora. Posle više od osamnaest meseci jasno je da nije reč o čovekoljubivim borcima za zakonitost a protiv korupcije. Među njima svakako ima dobronamernih, ali oni bez svake sumnje nisu u pravu. Ima ambicioznih što je legitimno, ali nije ispravno boriti se za bolje društvo a zastupati ideje i programe koji su bez svake sumnje gori od svega što smo videli i osetili od 1990. godine do danas.
"Blokada nastave je samovlašće"
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bez svake sumnje, relativna većina profesora podržava blokaderski pokret i politizaciju univerziteta. Ta i bilo koja druga većina, međutim, nema prava da sprečava studente i druge profesore da rade, da uvodeći nekakav politički program i organizaciju (koja je po svemu politička partija) na fakultet, radi lične koristi upropaštava čitave generacije srpskih studenata zloupotrebljavajući svoje položaje i resurse koje ipak dobila od države Srbije, a ne od svojih roditelja, stranih fondacija ili vojski. Studenti su i u ranijim decenijama protestovali, ali nisu osporavali prava svojih drugih kolega. Nisu kršili zakon - jer bojkot nastave je pravo, a blokada nastave je samovlašće koje mogu da opravdaju samo opasnost od strane okupacije, nesporna izdaja otadžbine od strane ustanova ili krah ustavnog poretka nametnut od strane samovlasnih činilaca. Profesori mogu i sami da bojkotuju nastavu – i suoče sa posledicama kao što su se i suočavali devedesetih godina - ili da započnu štrajk, koji je naravno predviđen zakonom i zahteva poštovanje određenih pravila. Zahvaljujući osobama kakve su članovi dekanskog kolegijuma Filozofskog fakulteta, državni srpski univerziteti su ušli u blokade navodno da bi dobili dokumente o padu nadstrešnice, kada je smrtno stradalo šesnaestoro ljudi.
"Na prijemnom ispitu na Filozofski fakultet pojavilo se za petinu manje kandidata"
No, čak i kada su tri komisije, nekako vezane za univerzitet, donele svoja raznorodna i osim u jednom slučaju slojevita mišljenja, blokada nije prekinuta. Naprotiv, nastavljena je sa zahtevom za sprovođenje vanrednih izbora u državi. Izbora na kojima bi jedna navodno "studentska” lista pretvorila srpske univerzitete u političku partiju. Ni to nije uspelo. Posle par meseci ne primanja zarada blokaderske relativne većine profesora su se povukle. Studente su ostavile na cedilu. Prema analizi opozicionog dnevnika Danas u toj godini je bilo 11.000 manje diplomiranja, na prijemnom ispitu na Filozofskom fakultet se pojavilo za petinu manje kandidata. No, kao što nisu odlučili na Nastavno-naučnom veću da prekrše zakon i uvedu blokadu, tako ni posle svega nisu dozvolili raspravu o odgovornosti. Aktivna manjina profesora dobacuje i diže buku, pasivna većina ćuti. Idealna prirodna sredina za ljude kakvi trenutno sede u dekanskom veću kako Filozofskog tako i drugih fakulteta. Ipak je reč o decenijama negativne selekcije.
"Prošli su meseci dok dekan nije uklonio simbole anarhističke blokade i natpis 'sva vlast plenumima' sa prvog sprata fakulteta"
Iako poražen i osramoćen, blokaderski pokret je nastavio da postoji. Dekan Sinani je jednom prilikom izjavio da će držati blokadu dok bude makar nekoliko studenata koji to žele. Plenumi Filozofskog fakulteta odavno su bili pali prvo na četrdesetak prisutnih, a potom su se i prepolovili. Ostala je ikonografija. Dekan Sinani im je dao prostorije. Nastavljen je i priliv hrane i novca. Pojedini blokaderi su se tihoj većini hvalili kako na računu samo jedne organizacije imaju milion dinara, pa su naši revolucionari jedno vreme pušili dobre cigarete. Uostalom, zar nobelovci ne bi trebalo da budu i milioneri? O ostrakovanju dela studenata, mobingu i internet nasilju da ovom prilikom ne govorimo. Prošli su meseci dok dekan nije uklonio simbole anarhističke blokade i natpis "sva vlast plenumima” sa prvog sprata fakulteta - željan verovatno da nas podseti da će revolucija koju sprovodi, pa makar i došla posle nekih spornih izbora, označiti kraj ustavnih demokratskih ustanova, pa će sve u Srbiji biti vođeno kao i Filozofski fakultet u Beogradu.
Tragedija i smrt studentkinje na Filozofskom fakultetu
Onda je jedne kasne večeri poginula studentkinja istorije umetnosti dvadesetpetogodišnja Milica Živković. Bila je na nekakvom, od strane fakulteta neprimećenom, sastanku u prostorijama koje su predate organizaciji koja pak nije registrovana. Iste prostorije pritom niko od nadležnih nije kontrolisao. U toj učionici su bila čuvana zapaljiva i eksplozivna sredstva kojima nije bilo mesto na fakultetu. Nezvanično, pošto fakultet sa nama nije podelio informacije (bar ne tako žustro i temeljno kao što nas je decembra 2024. zvao u rušenje ustavnog poretka Srbije), sredstva su usled toplote radijatora eksplodirala. Eksplozija je ispunila malu učionicu dimom, a vatra koja je zahvatila stari itison dosegla je niski utikač za struju pa je došlo do gašenja osvetljenja na čitavom spratu. Naravno da je nastupila panika. Okupljeni su u mraku i zagušeni dimom istrčali iz učionice. Jedina svetlost dolazila je u tom širokom hodniku od javnog osvetljenja sa pet spratova nižeg Trga Plato. Masivni, i po mom uverenju za javnu gradu neprilični, prozori imali su bravice, trebalo je da ih otvaraju nadležna lica iz održavanja. Jedan od prozora je bio otvoren, preko njega je studentkinja pala i poginula.
Hajde da poredimo pad nadstrešnice sa ovom nesrećom. Pored toga što je sve objavljeno i bilo potpuno transparentno, imali smo zloglasnog nadležnog ministra koji je samo koji dan kasnije plačući zbog teških optužbi javnosti podneo ostavku, samo koju sedmicu kasnije pohapšena je cela vertikala odgovornih - kako onih koji su bili nadležni inženjeri tako i političara.
Profesor sa Filozofskog fakulteta i poslanik opozicije je u jednoj emisiji pohvalio dekana Sinanija zato što je uopšte pozvao policiju!? Sam dekan Sinani nije ni pokušao da javnosti i svojim kolegama pruži odgovor na tri pitanja.
1. Zašto je dozvolio aktivnosti van radnog vremena neregistrovanoj organizaciji u državnoj zgradi?
2. Zašto nije obezbedio kontrolu i čišćenje prostorija nad kojima ima odgovornost?
3. Zašto je bio otključan i otvoren veliki prozor kada je za provetravanje bio dovoljan mali prozor iznad njega, koji je pak napravljen tako da kroz njega nije moguće ispasti ili skočiti?
Ne samo da nismo dobili odgovore, već se taj čovek bez časti i obraza nije ni postideo, niti ponudio ostavku. Sve je predstavljeno kao napad na njega. Međutim, da je dekan Sinani slučajno naprednjački ministar, pa da se još preziva preziva kao Šurlan ili Momirović, danas bi bio u pritvoru ili sa nanogicom, deci bi mu na rođendane dolazili blokaderi, roditelji školskih drugova pujdali bi svoje blokaderčiće da mu decu nazivaju ubicama, od propagande N1 polulude osobe i danas bi mu spopadale na ulici suprugu ili ga šutirale kada okrene leđa.
"Zloupotreba smrti u bilo koje svrhe, pa čak i radi oslobođenja otadžbine ili univerziteta, nedopustiva je i nedostojna"
Kada smo dobili vest o pogibiji studentkinje nikome od nas nije palo na pamet da se pretvorimo u ljude koje predvode Danijel Sinani, Perica Špehar, Nataša Simić, Vlada Blokada Stanković ili Vladan Đokić. Zloupotreba smrti u bilo koje svrhe, pa čak i radi oslobođenja otadžbine ili univerziteta, nedopustiva je i nedostojna. Ne bih mogao da zamislim sebe da nosim majicu sa likovima pobrojanih preko kojih piše recimo "Ubice!". Smatram nedoličnim da koristim nesreću kao resurs. Verujem u sudove, ustanove i demokratiju. Moguće je u to verovati čak i kada imate posla sa osobama čiji je obraz kao đon, koje misle da mogu same da sude, koje su zloupotrebile ustanove a sopstvene interese vide kao krajnji domet demokratije.
Napisao sam izjavu, ne delujem potuljeno kao Sinani, nisam teatralni monstrum kao deo aktivista blokada, naučio sam izjavu napamet željan da ionako tešku situaciju ne učinim još težom i tako sam je i izneo medijima.
"Četrdesetak profesora Filozofskog fakulteta tuže Etičkoj komisiji profesora Vuletića"
Moj hrabri kolega i saborac za slobodu i zakonitost na univerzitetu, Vladimir Vuletić, dao je izjavu jednim novinama. Između ostalog rekao je da bi se, posle ovakvog događaja da je na mestu dekana fakulteta, on ubio. Takođe, izjavio je da su rektor Đokić i dekan Sinani budaletine. Posle dva meseca, četrdesetak profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, tuže Etičkoj komisiji fakulteta profesora Vuletića. Tvrde da je odstupio od "kolegijalnosti”, povredio "integritet i dostojanstvo ličnosti" i da nije istupio u skladu sa nekakvim "najvišim etičkim i profesionalnim standardima". Predsednica komisije pokušala je da sednicu sprovede elektronskim putem. Sve u cilju zatiranja drugačijeg mišljenja.
Nikome nije palo na pamet da uzme u zaštitu profesore koji su snimani na predavanjima, kojima je prećeno, čije su porodice ugrožavane, kojima su na većima osporavali prava, nije im palo na pamet da pomisle na studentkinju kojoj su upravo sa univerziteta i lepili etiketu samoubice, a koja nije dobila pažnju i saučešće ustanove koju je pohađala… Dekana Sinanija opet nema - njegovu povređenost osetili su drugi. Na komisiji će ga zastupati prodekan Perica Špehar. Dva meseca posle smrti naše koleginice o njoj nema više reči u medijima. Naprotiv, izvanredno moćna i povlašćena ustanova dekana, već mnogo godina oličena u Danijelu Sinaniju, više je govorila o tome kako se taj događaj odražava na njegov položaj i ugled. Nema reči o osećanju lične odgovornosti, imperativu sopstvene savesti ili ličnoj pristojnosti.
Ako su Raka i Bidža, "Stanlio i Olio" Miloševićevog režima, bili simbol devedesetih godina, za mene nema mnogo sumnje da je, sadašnji dekan Filozofskog fakulteta, prof. dr Danijel Sinani simbol ove decenije. Potuljen, naizgled nevidljiv, prisutan preko moći, moćan zbog funkcije, otporan na sve zbog onoga što tvrdi da nije, potcenjen zbog svega što jeste, afirmisan zbog mnogo toga što nije, simbol zamišljenog, pritajen do anonimnosti, slavan, a da mu je glas moguće čuti samo ako imate slušni aparat sa pojačavanjem, jeziv zbog osmeha koji je sve osim onoga što bi osmeh trebalo da bude.
Svima onima koji bi želeli da od Vladimira Vuletića naprave primer i ižive na njemu svoje lične, profesionalne i političke frustracije poručujem: "Raspitajte se kod anarhista iz 2014. godine kako prolaze takvi kao vi. Da, postaćete poznati, ali živećete dugo i duboko u penziji u ritmu privatnih parnica, nesrećni što nakon izvršenja podlih i nečasnih radnji niste kao i ranije mogli da pobegnete u opskurnost i uživate u sebi do sledećeg neizdrža vaše unutrašnje zloće".
