Čedomir Antić piše za "Blic": Budućnost i opstanak srpskog univerziteta

Pokazalo se da su univerziteti postali ne samo temeljna - što je slučaj sa svakim modernim društvom - već i u srpskom narodu jako cenjena ustanova. Kako je Srbija modernizovana, a studenti postajali brojniji, nestajale su ranije sumnje i podsmesi. No, iako je tokom socijalizma podsticana ona misao, koja se još od 19. veka širila među vrednim a neobrazivanim svetom, a prema kojoj mlada osoba treba „da uči da ne bi radila“, univerzitet je nekako postao opšteprihvaćen, uticajan i važan dragulj našeg naroda.

Pre stotinu godina Beogradski univerzitet bio je jedina takva ustanova u granicama današnje Srbiji. Na njemu je studiralo manje od 12.000 studenata. Stanovništvo je pritom bilo jedva za 30% malobrojnije nego danas. U naše vreme sam Beogradski univerzitet ima oko 100.000 studenata, a tu su univerziteti u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Prištini/Kosovskoj Mitrovici, pa privatni univerziteti. Sve u svemu 250.000 studenata. Studiranje u Srbiji je manje-više besplatno, ono je još uvek najvažniji karijerni put. Društvo u kome je malo ko zaista za pravnu državu, odavno se zaklinje da bi, samo kada bi bila predmet referenduma ili izbora, izabralo meritokratiju kao najvažnije političko načelo. U starom srpskom selu vladali su stari ljudi a mladih je bilo mnogo. U vreme kralja Milana u školskom dobu bilo je 40% građana Srbije - danas je reč o svega 12%. Dece je u Srbiji danas po generaciji bezmalo tri puta manje nego 1950. godine ! Naša kultura, pritom ceni izvesnost, voli dobre careve, ali ih jednovremeno sumnjiči i mrzi. Ideal dolaska „mladih“ koji će sve promeniti stari je fantazam, koji je od 1990. imao važnu i uticajnu političku ulogu. Ideja sabornosti, inače potpuno napuštena u političkoj praksi očuvala se u odnosu prema univerzitetu, koji mnogi u Srbiji vide kao nešto što je izvan svake kritike, te novih naraštaja „čija je uvek budućnost“.

Svetski je fenomen da se broj fakultetski obrazovanih povećava. Toni Bler je boreći se za drugi mandat britanskog premijera početkom 21. veka predložio program pod nazivom „Nju Lejbor“, a u njemu je jedan cilj za dva naredna mandata (dakle do 2010. godine) prepoznao u povećanju broja visokoobrazovanih Britanaca na oko 50% ukupnog stanovništva. Nažalost u tome je i uspeo: 2001. oko 18% odraslog stanovništva ostrva imalo je fakultetske diplome, a danas je u pitanju čak 43,5%. Naravno da je dobro i korisno kada raste broj visokoobrazovanih, ali je problem u tome što je prilično neverovatno - bez obzira na potrebe privrede i rast standarda - da jedan sistem toliko ubrza školovanje ogromnog broja ljudi za tako kratko vreme. To je nemoguće bez sniženja kriterijuma. Britanija pritom nije bila društvo u tranziciji, u njoj važe stara pravila i deluju drevne, efikasne ustanove. Njen obrazovni sistem privlači hiljade stranih studenata i stotine hiljada useljenika, od kojih je prema statistikama više od polovine visoko obrazovano.

U Srbiji je univerzitet u kapitalizam ušao sa idejom da bi sami profesori mogli da organizuju konkurenciju univerzitetu. Budući da su državni univerziteti držali i drže monopol u visokom obrazovanju, privatni univerziteti su im do danas više dopuna nego konkurencija. I dok prirodni i tehnički fakulteti osećaju globanu skrajnutost zbog toga što nemaju dovoljno velike fondove, a najbolji kadrovi im često odlaze u razvijene države na velike projekte, smanjenje generacija dovodi u pitanje racionalnost injenice da je u odnosu na 1990. u Srbiji (bez KiM) danas 40% više studenta, a u odnosu na 2000. godinu za 20% više. Univerzitet je izašao iz devedesetih godina prošlog veka ne samo kao monopolista, već i kao nosilac promena. Promene su međutim sprovodili sami profesori, autonomija je shvaćena šire nego što je to slučaj u bilo kojoj državi Evropske unije, a suština održavanja ovakvog velikog sistema državnog univerziteta je, u jednoj suštinski drugačijoj dimeniziji nego u doba socijalizma, i dalje prvorazredno socijalno pitanje.

Srpski narod je iz socijalizma izašao bez cilja. Svi ciljevi, pa i više od zadatog okvira, ostvareni su u Jugosaviji i socijalizmu. Narod optužen za hegemoniju pokazao se, još pre rata kao najveći gubitnik među jugoslovenskim narodima, a pritim se čvrsto vezao za svoju zabludu. Čak i oni koji bi se razočarali prepisivali su „više unitarizma” iIi „snažnije jugosovenstvo”, možda vraćanje na monarhiju i kapitalizam - samo bolje. Mali broj njih je od Evropske unije očekivao nekakve društvene vrednosti a većina vredne dobitke. U 19. veku elite su imale svoje ciljeve. Univerzitet je bio njihov važan deo. Velika škola i univerzitet građeni su polako, mukotrpno, bez velikih planova i fantazmi, gotovo slepo sledeći srednjevropske i zapadne uzore i skromne potrebe siromašne ali domaćinske države… Sve je bilo pod strogim nadzorom države, sa politikom slanja stipendista na strane univerziete. Tako je do Prvog svetskog rata velika većina profesora Univerziteta u Beogradu bila školovana u inostranstvu. Poređenja radi, tada je više ulagano u školovanje studenata u inostranstvu nego u Narodnu skupštinu. U poređenju sa današnjim budžetom za toliki novac mogli bi da godišnje pošaljemo na školovanje u sve evropske države (osim Britanije), po najvišim cenama, oko 1.350 studenata. Od stvaranja jugoslovenske države 1918. naše vlasti uglavnom su napustile politiku slanja studenata na strane univerzitete. Posle decenija malih mogućnosti i ograničenih prilika našim precima se pre više od veka učinilo da su po prvi put ravnopravni sa „velikim svetom“. Zadovoljstvo sobom ubrzo se pretvorilo u samodovoljnost. Mnogi naši profesori i naučnici su naravno uvek odlazili na studije, istraživanja i razne projekte u inostranstvu, ali to više nije bio deo nekog masovnog i stalnog državnog programa. Danas NR Kina godišnje o svom trošku pošalje u inostranstvo oko pola miliona studenata. To je upravo kao kada bi Srbija godišnje poslala 2.300 studenata. Naša država je tokom nekoliko godina (2008-2012.) slala po stotinu studenata na postdiplomske studije. No, dok brojne ustanove NR Kine, baš kao i ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije nekada, određuju prema potrebama nauke, privrede, prosvete i kulture gde će slati i kakve studente, u Srbiji je ovaj proces bio revijalan, vezan za ministarstvo koje je bilo posvećeno omladini. On je nastavljen do naših dana, ali broj mastera i doktora nikada nije prešao 500.

Srbija danas ne može imato onako visoke ciljeve kakva je imala u 19. veku. Vreme šansi, romantizma i „mladosti” Zapada je prošlo. Ipak, u prostoru koji možemo da popunimo ovakva politika bi nam pružila priliku da ostvarimo verovatno maksimum mogućnosti, posebno kad je reč o privredi.

Kada sam bio student (a od tada je prošla trećina jednog veka), moji profesori su se dičili time da je naš univerzitet organizovan po uzoru na Sorbonu. Posle bar tri nesupešne reforme želeli su da se vrate korenima. Istina je da se Sorbona u međuvremenu promenila korenito i trajno. Kada sam kasnije bio student jednog britanskog univerziteta, ubrzo sam shvatio da moji profesori imaju manje prava i mogućnosti, daleko manje samostalnosti, da je tržište zavladalo čak i fakultetima umetnosti i društvenih nauka, da su njihove zarade srazmerno manje od zarada mojih profesora, da imaju daleko više obaveza… I najuspešnija reforma kod nas bi dovela do nezadovoljstva onih stotina koje su imale mnogo koristi od prethodne reforme i hiljada koji su autonomiju shvatili kao samovlašće. Probem sa reformama je u tome što su njihovi uspesi uvek ograničeni, vide se posle mnogo godina, a postoji samo jedan ishod koji vodi do tog i takvog, nepotpunog i dalekog uspeha. Svi ostali ishodi su nesupeh. Ulazak stranih univerziteta, ukoliko ne bude dobro pripremljen, može dovesto do težih ishoda od nekadašnjeg stvaranja privatnih univerziteta - kada su zakonodavci zaboravili da onemoguće vlasnicima da celokupnu zaradu usmeravaju u sopstvene džepove (na Zapadu zarada i profit idu uglavnom u razvoj). Na primeru privatizacija videli smo da plemeniti ciljevi razbijanja monopola državnih preduzeća često dovedu do toga da ista budu ugašena, a strane kompanije preuzmu taj isti monopol i učvrste ga.

Zato je neophodno da oko svega dobro promislimo i sporazumemo se, ako je moguće. To je naravno jako teško, jer zašto bi neko prihvatio da u nedoređenoj budućnosti živi nešto gore, a da na poslu nema ranija prava. Istina je, međutim, da je stanje u kome se dičimo univerzitetom i njegovom pozicijom na listama koje ga rangiraju, ne kao ranije ali i dalje, visoko čak i posle godinu dana potpunog nerada, neodrživo u uslovima nedostatka konkurencije, nepostojanja opšterihvaćenog plana razvoja, niti jasnog dugoročnog cilja. To je ustanova u kojoj većinu nastavnog osoblja čine nepomerljivi i nesmenjivi redovni profresori, koje niko ne kontroliše van njih samih (od nastave, preko nauke, zakonitosti do zdravlja). Ona je moćna dovoljno da se zapusti, ali i da postane samostalni politički faktor i konkurencija izabranoj vladi.

Srbija će u budućnosti morati da se suoči sa demografskom katastrofom. Sve reforme biće od jednog časa posvećene ovom pitanju. U uslovima sve većeg svetskog nereda naše vlade biće prinuđene da reformišu državu u okolnostima spoljnim i unutrašnjim, koje će verovatno biti mnogo nepovoljnije od sadašnjih. Svakako da modeli reformi treba da budu prilagođeni našim potrebama, pa i našem kulturnom obrascu. Ipak, univerziteti su osnovani zbog potreba države i naroda. Ako neki mastodontski univerzitet na kome studira 100.000 studenta već zbog svojih potencijala te više hiljada profesora, mora biti rangiran visoko na svetskim listama univerziteta, to ne znači da on predstavlja ispunjenje potreba i težnji naroda koji ga je osnovao. Dubokim promenama koje će dovesti u ravan naše i strane univerzitete, učiniti prve korisnijim i konkurenijim, alternativa je tiho ali sigurno odumiranje univerziteta. Možda će se oni u agoniji samo pretvoriti u političku organizaciju - a takvih je slučajeva u prošlosti bilo sa raznim ustanovama - što će stanje naše prosvete samo učiniti sve gorim.