Na srpskim svadbama pojavio se novi trend – prazna stolica u prvom redu kao omaž preminulom roditelju.
Trend je izazvao podeljena mišljenja u društvu – mlađi ga doživljavaju emotivno, dok stariji smatraju da nepotrebno unosi tugu.
Srpske svadbe već dugo nisu ono što su bile. Tradicionalne običaje poput kupovine mlade ili pucanja u jabuku polako menjaju moderni trendovi sa društvenih mreža, ali nijedan u poslednje vreme nije podigao toliko prašine kao – prazna stolica u prvom redu.
Dok jedni plaču od ganutosti kada vide navlaku sa porukom posvećenom preminulom roditelju, drugi krste ruke i pitaju se da li se na našim veseljima izgubila granica između svadbe i daće.
Ako ste u poslednjih godinu dana listali TikTok ili Instagram, sigurno ste naleteli na snimak sa nekog domaćeg venčanja sa jednim detaljem: u prvom redu, tik uz oltar ili mladenački sto, stoji jedna stolica na kojoj niko ne sedi. Preko nje je navučena elegantna satenska ili plišana navlaka sa krupnim, kaligrafskim natpisom na srpskom jeziku: "Znamo da bi danas bio ovde da nebo nije tako daleko" ili "Rezervisano za mamu koja nas posmatra sa lepšeg mesta".
Ovaj trend, koji služi kao javni pomen preminulom roditelju u danu kada se slavi ljubav, bukvalno je zapalio društvene mreže u Srbiji, a mišljenja su oštro podeljena između dve krajnosti – apsolutnog oduševljenja i potpunog zgražavanja.
Opsada na Fejsbuk grupama: Gde kupiti navlaku
Koliko je ovaj običaj uzeo maha svedoči i situacija u popularnim Fejsbuk grupama koje okupljaju srpske mlade i organizatore venčanja. Grupe su bukvalno preplavljene masovnim upitima devojaka koje grozničavo traže informacije.
"Žene, pomagajte, gde u Srbiji mogu da se poruče ove namenske navlake sa štampom za preminulog oca?" ili "Koliko se ranije naručuje ovaj detalj?" - samo su neka od pitanja koja svakodnevno iskaču.
Agencije za dekoraciju venčanja su brzo shvatile da je reč o "zlatnoj koki", pa su ove emotivne navlake i pločice uvrstile u svoju standardnu ponudu, odmah uz table dobrodošlice i cvetne aranžmane. Mladenci ih nakon venčanja često nose kući kao porodičnu relikviju.
Od američke vojske do srpskih sala za veselje
Iako našem narodu deluje kao "novotarija", ovaj koncept zapravo ima duboke istorijske korene. Nastao je u Sjedinjenim Američkim Državama tokom Građanskog rata (1861–1865) kao zvanična vojna ceremonija (eng. The Vacant Chair) kojom se odavala počast vojnicima koji se nikada nisu vratili kući.
Nakon toga, običaj se preselio u religijske tradicije, da bi početkom 2010-ih godina, sa usponom platformi poput Pinterest-a, doživeo potpunu transformaciju. Američki mladenci su počeli da ostavljaju praznu stolicu sa jednom ružom za roditelje koji nisu dočekali njihovo venčanje. Putem Instagrama i TikToka, trend je pre nekoliko godina stigao i na Balkan, doživevši evoluciju od diskretnog rama sa slikom do džinovskih natpisa preko celog naslona stolice.
"Prelepo sećanje" ili "prizivanje nesreće"
Međutim, ono što prolazi na američkim venčanjima, na srpskom tlu uvek prođe kroz filter tradicije i mentaliteta – a tu nastaje ozbiljan sukob generacija.
Mlađi parovi u ovome vide predivan, katarzičan čin.
- Izgubila sam tatu pre tri godine. On je trebalo da me izvede pred matičara. Ta stolica je bila moj način da ga "dovedem" na svadbu, plakala sam ja, plakali su svi gosti, ali osetila sam mir - glasi komentar na društvenim mrežama, gde jedna Novosađanka objašnjava potrebu za ovim trendom.
S druge strane, stariji članovi porodice, ali i dobar deo tradicionalnijih gostiju, ovaj gest posmatraju sa jezom. Za njih je prazna stolica sa natpisom o smrti usred veselja - morbidan detalj koji kvari atmosferu i "priziva nesreću".
- Svadba je slavlje, tu se peva i veseli. Praviti komemoraciju i podsećati ljude na smrt u tom trenutku je u najmanju ruku neumesno. Zamislite preživelog roditelja koji treba da se raduje, a celo veče gleda u to grobno mesto u sali! To je čista patetika sa društvenih mreža - glasi jedan od stotina gnevnih komentara na ovu temu.
Da li su generacije koje se danas venčavaju u Srbiji mnogo otvorenije za pokazivanje ranjivosti i tuge nego njihovi roditelji, pa zato svesno biraju da pomešaju suze i smeh na svoj veliki dan, pitanje je.
Ipak, granica između dirljivog odavanja počasti i pretvaranja svadbenog veselja u prostor ispunjen teškom tugom ostaje tanka – i očigledno zavisi od toga koga pitate.
