Katarini je muž je poginuo kada je imala 23 godine, ostala je sama sa bebom, a onda su se nanizali takvi novi UDARCI SUDBINE kakve samo superheroji mogu da podnesu. Ona to i jeste

Nikada ne znate koliko jake udarce može život da vam zada, čak i onda kada se čini da je sve idealno. U jednom trenutku imate porodicu na okupu, ispunjeni ste srećom i ljubavlju, a onda u sledećem, sve se sruši. Tada počinju bitke za koje niste ni znali da u sebi imate toliko snage da ih nosite na plećima i - pobedite. Katarina Petrović se susrela sa jednom takvom životnom borbom kada je veoma mlada ostala bez supruga koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći, dok je njihov sin tada imao oko godinu dana. Ubrzo su usledile bolesti i borba za svoj i tuđi život. Ovo je njena neverovatna životna priča.

Katarina Petrović je juče na konferencija "Lepota žene" održane u Ložionici, do tančina otvorila svoju dušu i otkrila teškoće sa kojim se susrela u svom životu. Nestvarno je šta je sve ta žena izdržala u svom životu, a ostala vedra.

Sve je krenulo kada je imala svega 23 godine. Izgubila je supruga u saobraćajnoj nesreći i ostala samohrana majka, njihov sin imao je tada svega godinu dana i tri meseca. I upravo joj je on, kako kaže, davao neverovatnu snagu da nastavi dalje kroz život koji joj nimalo nije bio blagonaklon.

"Odakle snaga?"

"Odakle snaga? To je pitanje na koje i danas tražim odgovor. Snaga je u tome što sam imala dete, ljubav prema mom detetu mi je dala snagu. To dete ima sada 29 godina", započela je Katarina svoju životnu priču i nastavila:

"Ja sam bila mlada jako, imala sam 23 godine, bila sam prestravljena, brinula sam, nisam imala pojma šta znači biti roditelj. Učila sam šta je roditeljstvo dok sam gajila njega. Završavala sam zadatke koje moram, išla sam nekim putem koji se mora i rasla zajedno sa njim i sazrevala zajedno sa njim".

Kako kaže, prvo osećanje sa kojim se susrela tada bila je - ljutnja.

"Bila sam jako ljuta na mog supruga što ga nema"

"Prvo sam bila jako ljuta, bila sam jako ljuta na mog supruga što ga nema, onda sam bila jako ljuta na život što sam sama. A onda je to krenulo, prvi dan, drugi, treći, stoti, pedstoti... Menjala sam se, počela da se osnažujem i da postajem normalna", objašnjava.

Mislila je da je svet stao i da nema dalje. Međutim, život nas demantuje i na ružne i na lepe načine.

"Naučila sam iz ružnih stvari u životu dve jako važne lekcije i jako su lepe. Prva je da prava ljubav, ona zdrava, dobra, izgrađena, prepoznata, nikada ne nestane, nego da se promeni kroz vreme. Mi naučimo da je nosimo drugačije, ona živi i postoji i nosi nas, daje nam snagu, to je jedna važna lekcija. Druga jako važna lekcija je da nikome od nas nijedan dan nije poklonjen, niko od nas nije zaslužio nijedan dan, i verujem da je svako jutro, pod uslovom da sam se probudila, najfantastičniji dan. Kada ustanem, tu sam, sve je dobro i može samo da bude bolje. Ako bude teško, a biće i teških dana, ipak sam srećna jer eto ga još jedno sutra", nastavlja Katarina.

Drugi suprug oboleo od leukemije

Nakon nekoliko godina Katarina je upoznala drugog supruga, ali se od njega razvela, ali je on u međuvremenu oboleo od leukemije. Ona je odlučila da, bez obzira na to što više nisu u braku, da ostanete sa njim kroz čitav proces lečenja. Na pitanje šta ju navelo na takvu odluku, Katarina kaže:

"Veoma jednostavan odgovor. Razmišljala sam dve stvari. Nas dvoje smo se upoznali, bili smo dobro i onda više nismo bili dobro, rastali smo se. Meni je zbog oboje i zbog naše dece bilo važno da prevaziđemo te niske strasti koje se jave kada dođe do takvih nekih lomova u životu i da pokušamo da budemo drugovi. Važno mi je to bilo, jer je on, mom starijem sinu, zaista bio roditelj. Njih dvojica su imali jako lep odnos. Drugo, njegova bolest je bila zaista teška - limfoblastna leukemija koja je prešla u neuroblastnu i zaista se namučio i mi svi sa njim. Nije imao partnerku da mu pomogne i zato sam tu bila ja - ispričala je ova žena velikog srca.

Kako je rekla, ona je na sve to gledala kao na to da su oni porodica i to je to.

- Kada smo se rastali, trudili smo se zaista da budemo uzor našim sinovima i bili smo dobri drugari. Međutim, on se razboleo devet godina nakon što smo se mi rastali. Zaista sam razmišljala krajnje jednostavno. Prva stvar o kojoj sam mislila bila je: "To je čovek koga sam ja u jednom trenutku izabrala za život i on je izabrao mene". U redu, nismo uspeli, idemo dalje. Njemu se sada dogodilo nešto užasno. Da je imao neku partnerku, ženu pored sebe, to ne bi izgledalo tako. Međutim, mislim da to nije nikakva sad velika ljudska odluka što sam odlučila da ostanem pored njega. Jednostavno, nikog drugog nije imao i smatrala sam da je to u redu, da nije nikakav grandiozan čin - ispričala je Katarina.

A onda se i ona teško razbolela

Sudbina je ovoj hrabroj ženi donela još jednu muku, prvo tumor štitne žlezde, a zatim i na mozgu, ali se ona i sa tim hrabro izborila.

U jednom trenutku, dok je njen bivši suprug bio bolestan, slučajno otkrila prvo tumor štitne žlezde, a nakon toga i slučajno otkrili tumor mozga.

Kada joj je lekar saopštio dijagnozu kroz Katarinu je proleteo osećaj kao da je čitav svet stao.

- Moram da kažem, zbog svih nas koji smo ovde, da se osvestimo da ja spadam u kategoriju onih žena koja je čekala dok više nije mogla da diše, zapušenog nosa, grla, stalno je nešto, dok na kraju to nešto nije bio tumor veličine 4 cm. Znači, nemojte biti kao ja, ne čekajte takav trenutak, jer se taj trenutak završio sa dve operacije štitne žlezde i vađenjem velikih tumora - iskrena je Katarina.

Na pregledu koji je bio potreban da se ustanovi prohodnost vrata, da se vidi da li je operacija štitne žlezde moguća, slučajno je otkriven tumor mozga!

Sve to dešava se u trenutku dok brine o teško bolesnom bivšem mužu.

- Osećaj je bio kao da je svet stao, sav svet koji poznajem je stao, ja sam u njemu i svet nestaje. I onda vidim njega (bivšeg muža, prim. nov.) i razmišljam, pet metara me deli od njega, nemam ni snage, ni ne znam šta da smislim da nešto izmislim i da slažem, ja moram da mu kažem šta je, pa ćemo da vidimo šta ćemo posle. Kada sam mu rekla šta smo otkrili, on je počeo da plače, užasno mu je bilo teško, onda sam ja počela da ga tešim: "Nemoj da plačeš, zašto plačeš, pa nije kraj sveta". On kaže: "Kako nije kraj sveta, pa pogledaj ženu koliko si bolesna". Pa ja kažem: "Dobro, čekaj, tek smo počeli, vidi sebe na šta ličiš, tebi je 100 puta gore, znači pusti mene, vidi, na meni se ništa ne vidi. "Kako to misliš na šta lično?" Ja kažem: "Izgledaš kao da te nema, mislim, vidiš da je meni super" - priseća se Katarina.

Kaže da su se potom i smejali i plakali, ali iako joj se činilo da je tu kraj, da je svet stao, ova hrabra žena je nastavila dalje, toliko da upravo danas, pred očima javnosti, sa osmehom na licu može svima da poruči da je život borba i da se život nastavlja.

Sakrivala od dece bolest tri godine

Trenutak kada je trebalo da saopšti deci svoju dijagnozu i bolest, nije se dogodio. Katarina je odlučila da od dece sakrije naredne tri godine.

- Moj sin sada zna koji je to tačno dan u životu bio kada smo nas dvoje došli kući, njih dvojica su bili kod kuće, ja točim vino. Dođe mi da skočim kroz prozor, ako mi verujete, ali odlučila sam zaista da u tom trenutku da imam poverenja u svoj život, u tom trenutku sam mislila da ću od straha dobiti srčani udar i umreti. Naravno, nisam, evo, prošlo je pet godina, ništa od srčanog udara, život ne ide baš tako kako mi mislimo, nikad je dobro, nikad je loše. Odlučila sam da deci ne kažem koliko god mogu, jer u tom trenutku ništa ne mogu da mi pomognu, samo im ja falim sa takvom "bombom" jednom u kući. Tri godine im nisam rekla - nastavlja Katarina.

Ali onda se u jednom trenutku, kako kaže, "strašno umorila od tih laži" i odlučila da progovori o svojoj muci, izađe na ulicu i bude to što jeste.

- Bilo je iscrpljujuće, bilo je grozno, poželela sam u jednom trenutku da sljuštim sa sebe sve to, i da kažem ljudima: "Ja stvarno nemam snage." Ma ni za šta nemam snage, ni da kuvam, ni da idem u kancelariju, ni da se smeškam, ni da se šminkam, svega mi je preko glave, moram malo sad da se sklonim ili da izađem na ulicu i da budem ono što jesam, i eto, to sam, ono što jesam - otvorila je dušu za kraj.