Sa mužem Pjerom Kiri otkrila je polonijum i radijum, čime je omogućila razvoj radioterapije za lečenje raka.
Kao jedina osoba u istoriji sa Nobelovim nagradama iz dve različite oblasti, suočila se sa diskriminacijom, ali je postala prvi profesor na Univerzitetu u Parizu.
U istoriji nauke postoje imena koja menjaju i nauku i način na koji društvo gleda na žene. Među njima posebno mesto zauzima Marija Kiri, žena koja je tiho, uporno i gotovo asketski tragala za istinom skrivenom u materiji. Njen rad u fizici i hemiji bio je ključan za razvoj znanja koje čini okosnicu moderne nauke, ali i za mesto žena u nauci u savremenom svetu.
Kada je Marija Sklodovska (1867.), kako je glasilo njeno devojačko prezime, krajem 19. veka stigla iz Varšave u Pariz, nosila je u koferu tek nekoliko stvari i veliku glad za znanjem. Studirala je na Sorboni u vreme kada su žene u nauci bile kuriozitet.
Istorija danas kaže - Marija Kiri, dvostruka dobitnica Nobelove nagrade, jedna je od najistaknutijih naučnica 20. veka, najbolje upamćena po svom doprinosu oblasti radioaktivnosti.
To “nešto” nevidljivo što je zauvek promenilo medicinu
Godine 1894. upoznaje svog budućeg supruga, fizičara Pjera Kirija. Već sledeće godine, njih dvoje postaju bračni i naučni tandem.
Poslove i istraživanje dele u laboratoriji, često okruženi prašinom i teškim rudama iz kojih su pokušavali da izdvoje nešto nevidljivo. To „nešto“ bila je - radioaktivnost.
Iz tone rude izdvajali su tragove novih elemenata. Tako su otkriveni polonijum, nazvan po Marijinoj rodnoj Poljskoj, i radijum, element koji će kasnije promeniti medicinu jer će omogućiti razvoj radioterapije u borbi protiv raka.
Prvo Nobel za fiziku, a onda za hemiju
Godine 1903. Marija Kiri postaje prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za fiziku, zajedno sa suprugom Pjerom i Anrijem Bekerelom.
Odbor za dodelu Nobelove nagrade, inače, čak je planirao da izostavi Mariju, smatrajući je samo asistentkinjom njenog muža, ali ih je Pjer oštro kritikovao, pa su brzo uključili oba člana porodice Kiri.
Osam godina kasnije dobila je još jednu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju, i postala jedina osoba u istoriji, ne samo žena, koja je osvojila Nobela u dve različite prirodne nauke. I tome je, kako svedoče skevence iz filma “Marija Kiri” iz 1943. godine, ustalo je aplaudiralo više od 3.000 naučnika!
Marija Kiri je takođe bila pionir i na Univerzitetu u Parizu, gde je postala prvi profesor. Paradoksalno, njeno članstvo u Francuskoj akademiji nauka odbijeno je sa nekoliko glasova. Ipak, glavni institut za istraživanje i lečenje raka u Parizu danas nosi njeno ime.
Naučni i humanitarni rad
Kada je njen suprug 1906. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći, Marija je spas pronašla u svom radu i u nauci i u humanosti.
Njena naučna dostignuća brzo su primenjena u praksi, a otkriće radioaktivnosti dovelo je do naglog povećanja istraživanja raka i uvođenja koncepta radioterapije.
Tokom Prvog svetskog rata organizovala je mobilne rendgenske stanice koje su pomagale lekarima na frontu da pronađu metke i gelere u telima ranjenika. Hiljade vojnika preživele su zahvaljujući toj ideji.
Nasleđe Marije Kiri zrači i danas
Ironično, upravo je dugogodišnji rad sa radioaktivnim materijalima, u vreme kada njihove opasnosti još nisu bile poznate, ostavio trag na njenom zdravlju.
Marija Kiri je umrla 4. jula 1934. godine od aplastične anemije, tada malo poznate bolesti koja se javlja nakon dugotrajnog izlaganja zračenju.
Ali mnogo snažnije od radijuma zrači njeno nasleđe. Svaka devojčica koja danas ulazi u laboratoriju, svaki mladi istraživač koji veruje da znanje može promeniti svet - na neki način nastavlja put koji je Marija Kiri započela pre više od jednog veka.
I zato se svake godine, kada se približi 8. mart, priča o njoj ponovo vraća. Jer, njena priča nije samo priča o nauci i ženama u nauci. To je priča o hrabrosti da se pomere granice.
