Doktorka Tatjana Kastiljo Maraš iz Paname je zbog ljubavi pre skoro dvadeset godina došla u Srbiju, gde je izgradila svoju porodicu i nastavila karijeru lekara
Izazovi su uključivali učenje jezika, nostrifikaciju dokumenata i balansiranje između porodice i karijere, ali je uz podršku okoline uspela da pronađe svoje mesto
Neke životne odluke ne donose se razumom, već srcem. A kada se srce oglasi dovoljno glasno, ni okeani, ni jezici, ni hiljade kilometara ne mogu da budu prepreka. Upravo tako izgleda životna priča doktorke Tatjane Kastiljo Maraš, koja je pre skoro dve decenije napustila Panamu i zbog ljubavi došla u Srbiju.
Danas je uspešna dermatološkinja, supruga i majka dvoje dece, žena koja je uspela da spoji dva sveta u jedan život i da, uprkos svim izazovima, nikada ne odustane od sebe i svoje prve ljubavi - medicine.
Iako je od njenog odlaska iz rodne Paname prošlo gotovo dvadeset godina, uspomene na detinjstvo nisu izbledele. Dovoljno je da se seti Paname i pred njom se odmah pojave slike porodice, zajedničkih okupljanja i života u velikoj zajednici koja je oblikovala njene vrednosti. Upravo iz tog okruženja ponela je osećaj bliskosti, povezanosti i podrške koji će joj kasnije mnogo značiti kada se nađe hiljadama kilometara daleko od kuće. Zanimljivo je da u porodici nije imala lekare, niti je od najranijeg detinjstva sanjala da će jednog dana obući beli mantil.
Ljubav Srbina i Panamke počela u Danskoj
Kada su se početkom dvehiljaditih godina upoznali na jednom studentskom kongresu u Danskoj, studentkinja Tatjana iz Paname i mladić iz Beograda nisu mogli ni da naslute da će ih nekoliko dana provedenih zajedno odvesti u život koji će graditi na drugom kraju sveta.
Delili su ih okean, hiljade kilometara i potpuno različiti životi. Ona je pred sobom imala još godina učenja, ispita i obaveznog staža, dok je on u Srbiji gradio svoj poslovni put. Sve je govorilo da će to ostati jedno lepo poznanstvo iz mladosti, ali život je imao drugačije planove.
Kada danas govori o tom periodu, dr Tatjana priznaje da je teško objasniti kako su uopšte uspeli da sačuvaju vezu u vremenu kada nije bilo društvenih mreža, kada video-pozivi nisu bili svakodnevica, a komunikacija nije bila ni približno jednostavna kao danas.
Posle prvog susreta prošle su dve godine pre nego što su se ponovo videli, a i tada je susret bio vezan za novi kongres. U međuvremenu su se čuli preko mejlova, pokušavajući da održe nešto što je mnogima sa strane delovalo gotovo nemoguće.
- Nismo ni mislili da će posle toga biti nešto više. Panama i Srbija su toliko daleko, potpuno različite sredine, a ja sam još studirala i morala sam da završim fakultet. To mi je bilo mnogo važno. Posle smo ostali u kontaktu preko mejlova i tadašnjih aplikacija. Kada danas razmišljam o tome, ne znam ni sama kako smo uspeli. Posle dve godine smo se ponovo videli i mislim da smo sve vreme znali da je to to, ali je bilo teško. Nisam ni znala kako bih ja došla ovde, niti kako bi on otišao tamo, ali svaki put kada bismo se videli bilo je lepo - priča dr Kastiljo Maraš za "Blic".
Medicina je prva i večna ljubav
Upravo je medicina u tom periodu bila njena glavna životna misija. Iako je ljubav postajala sve ozbiljnija, nije želela da donosi velike odluke dok ne završi ono što je započela. U Panami studije medicine traju šest godina, a nakon toga slede još dve godine obaveznog rada kako bi mladi lekar dobio licencu. Znala je da bez toga ne želi da krene u novo poglavlje života, ma koliko ono bilo primamljivo.
Odrasla u velikoj porodici, okružena roditeljima, sestrom, bratom i brojnim rođacima, dr Tatjana je odmalena naučila da su porodica i odgovornost stvari koje se ne napuštaju lako. Upravo zato ni odluka da jednog dana ode iz Paname nije bila jednostavna.
- Prvo na šta pomislim kada se setim Paname jeste porodica. Mislim na oca, majku, sestru, brata. Kod nas je velika porodica sa obe strane i to je prvo čega se setim. Medicina mi je tada bila najvažnija stvar i znala sam da prvo moram da završim fakultet i staž. Sve drugo moglo je da sačeka. Mislila sam da ću o svemu ostalom razmišljati kada za to dođe vreme.
Srpski naučila uz decu
Tek kada je završila studije, odradila staž i dobila licencu za rad, donela je odluku da se preseli u Srbiju. Danas, skoro dve decenije kasnije, kaže da joj sam dolazak nije bio najveći šok. Srbiju je već upoznala kroz prethodne posete i znala je kakvi su ljudi, kako se živi i šta može da očekuje. Međutim, svakodnevni život doneo je izazov koji nije mogla da zaobiđe - učenje srpskog jezika.
Dok su gradili vezu, uglavnom su komunicirali na engleskom jeziku. Suprug je razumeo i španski, pa su se snalazili kako su znali. Ali život, posao i svakodnevica tražili su nešto drugo. Kao lekar, nije mogla da zamisli da razgovara sa pacijentima bez potpunog razumevanja.
- To mi je bio najveći šok. Mi smo sve vreme komunicirali na engleskom. Šta nisam mogla da kažem na engleskom, rekla bih na španskom i on bi me razumeo. Ali srpski nisam pričala uopšte. Za mene je bilo nezamislivo da radim sa pacijentima dok ne naučim jezik. Morala sam da prođem kroz nostrifikaciju diplome, prevode dokumentacije i sve ostalo, ali jezik mi je bio najveća prepreka.
Tih prvih godina život je krenuo drugim tokom. Umesto povratka medicini, na red je došla porodica. Rodila su se deca, a dani su prolazili između novih uloga, novih obaveza i pokušaja da se uklopi u sredinu koja je postajala njen dom. Ipak, nijednog trenutka nije odustala od ideje da će se jednog dana vratiti profesiji za koju se školovala gotovo celu mladost.
Zanimljivo je da je upravo uz sina najviše naučila srpski.
- Mislim da sam najviše naučila sa sinom kada je on krenuo da priča. Nekako smo učili zajedno. To je bio proces koji je trajao godinama. Nisam radila kao lekar, ali sam znala da ću se vratiti. To nikada nije bilo pitanje. Samo je trebalo da dođe pravi trenutak.
7 godina bez posla
Sedam godina prošlo je pre nego što je ponovo ozbiljno zakoračila u medicinu. Za nekoga ko je toliko ulagao u obrazovanje, to nije bio lak period. Ipak, danas smatra da joj je upravo to vreme pomoglo da nauči jednu važnu lekciju - da neke stvari jednostavno ne mogu da se dogode onda kada mi želimo.
Ta lekcija pratila ju je i kada je odlučivala kojom granom medicine želi da se bavi. Prvobitno ju je privlačila plastična hirurgija, ali je život koji je u međuvremenu izgradila promenio prioritete. Sa dvoje dece i porodicom koju je želela da vidi svakog dana, tražila je oblast u kojoj će moći da spoji profesionalne ambicije i privatni život.
Tako je izabrala dermatologiju.
Posebno pamti završni specijalistički ispit, prvi veliki usmeni ispit koji je polagala na srpskom jeziku.
- To je bio trenutak kada sam se pitala kako ću nekoliko sati da pričam stručne stvari na srpskom. To mi je bio veliki stres, ali i to je prošlo. Završila sam specijalizaciju i odmah počela da radim.
U Srbiji je prvi put videla sneg
Tokom svih tih godina trudila se da ne izgubi vezu sa zemljom iz koje je potekla. Deca danas govore španski, a putovanja u Panamu ostala su važan deo porodičnog života. Ipak, postoje uspomene koje će zauvek vezivati za Srbiju, poput trenutka kada je prvi put videla - sneg.
Za nekoga ko dolazi iz zemlje u kojoj je tokom cele godine toplo, prizor belih ulica bio je gotovo nestvaran.
- Kada sam došla prvi put, nije bila zima, bila je jesen, ali je pao sneg. Tada sam prvi put u životu videla sneg. Sećam se da sam pomislila kako je to lepo, ali nisam bila uopšte spremna. Imala sam samo džins i patike, pa smo odmah morali da tražimo šta ću da nosim. Bilo je lepo, ali eto, nisam bila spremna.
Danas, posle 18 godina života u Srbiji, teško je razdvojiti Panamu od Beograda. Jedna zemlja dala joj je detinjstvo, porodicu i prve snove, druga joj je donela supruga, decu i karijeru koju je gradila ispočetka. Između te dve tačke stao je čitav život satkan od čekanja, prilagođavanja, odricanja i hrabrosti da se krene od nule onda kada bi mnogi odustali.
Možda upravo zato njenu priču nije moguće svesti samo na ljubavnu priču, niti samo na priču o uspešnoj lekarki. Ona je istovremeno i jedno i drugo - priča o ženi koja je zbog ljubavi promenila kontinent, ali nikada nije odustala od sebe, i koja je strpljenjem uspela da dobije ono što je želela na oba najvažnija životna polja.
A kada danas govori o svemu što je stekla, odgovor daje bez mnogo razmišljanja:
- Ovde smo napravili svoju porodicu. To je prva stvar. A druga je karijera. U Panami sam završila medicinu, ali ovde sam završila specijalizaciju i počela da radim posao koji zaista volim. Ko zna kako bi život izgledao da nisam došla. Imam svoju porodicu i svoju karijeru. Nemam šta više da tražim - zaključila je doktorka Tatjana Kastiljo Maraš za "Blic".
