Beogradski zoo vrt danas obeležava 83. godišnjicu od osnivanja, skromno, među zaposlenima. Jedan od "slavljenika" je i nadzornik hranilaca životinja Zoran Rajić, koji u vrtu radi okruglo tri decenije. Za to vreme svedočio je i teškim i lepim trenucima u vrtu, a sa nama je podelio svoja iskustva iz prve ruke.
Beogradski zoo vrt je kroz svoju istoriju imao mnogo uspona, ali i velikih padova. Za poslednje tri decenije, koliko Zoran radi, bilo je svega.
- Dešavale su se hiperinflacije, sankcije, neposredne ratne opasnosti, ratovi u regionu, bombardovanje 1999. godine, ali i razne povremene klimatske nepogode poput hladnih i kišovitih proleća i jeseni. Sve to je uticalo na posećenost i na rad vrta - priča Rajić.
Hrana umesto ulaznice
Najteži period bio je za vreme inflacije i sankcija kada, kako kaže, niti je bilo dovoljno novca, niti je imalo šta da se kupi.
- Nismo imali dovoljno hrane za životinje. Najgora situacija bila je 1993. godine. Dnevni pazari od prodatih ulaznica sutradan nisu vredeli ništa. Tadašnji direktor, Vuk Bojović, dosetio se da ulaz u vrt naplaćuje u robi. Mogli su ljudi da kao ulaznicu donose voće, povrće, meso, jaja, benzin, cigle... Donosio je ko je šta imao i koliko je mogao - opisuje Rajić to vreme.
On je nedavno podelio i sećanje na dramatične dane u Beo zoo vrtu u vreme bombardovanja, kada je takođe nestajalo hrane za životinje, kada je nestajalo vode i struje, kada su životinje bile u takvoj panici da su neke od njih ubijale svoje mladunce, a zaposleni su dobili puške...
Kako izgleda rad u zoo-vrtu
Smanjena poseta vrtu, posebno po kiši i zimi, znači i manje novca od ulaznica, čime se vrt finansira.
- Vrt pola godine, dok je lepo vreme, ima i lepu posetu, a taj novac je potrebno rasporediti i na onih pola godine kada je hladno i kada je posetilaca jako malo. Od tog novca bi trebalo sve nahraniti, napojiti, zagrejati, renovirati, izgraditi, podeliti plate... Problem nastane ako je u tih pola godine sezone, hladno i kišovito. Evo, ove godine nam je ceo maj propao - kaže Zoran.
Rajić je u Vrtu dobre nade počeo da radi u januaru 1989. Najpre kao pomoćnik hranioca, ubrzo je napredovao u hranioca, pa višeg hranioca i na kraju nadzornika hranilaca životinja.
- Suštinski, bez obzira na zvanje koje imamo, svi ovde radimo kao zoo-negovatelji, odnosno popularnije rečeno zu-kiperi, a posao podrazumeva praćenje rada zoo-negovatelja i praćenje ponašanja životinja. Veoma je bitna higijena prostora u kom su smeštene životinje, odnosno da im se ne unese u prostor ništa od patogenih mikroorganizama. Takođe, važno je da se na odgovarajući način pripremi i pravilno rasporedi hrana, koja mora nutritivno da zadovoljiti sve potrebe te vrste. Vodi se računa i da se životinjama smanjuje stres do kog može doći u slučaju velikih poseta i gužvi u vrtu, a to se radi ili davanjem određenih poslastica, ili direktnim kontaktom, ili davanjem raznih predmeta i igračaka, sve u zavisnosti od jedinke do jedinke i od vrste do vrste - objašnjava Rajić.
Da bi se neko bavio poslom zoo-negovatelja, ističe Zoran, najvažnija je ljubav prema životinjama, ali i da bude savestan i odgovoran.
- U protivnom taj posao postaje mučenje i za samog radnika, a i za životinje - dodaje naš sagovornik i napominje da je potrebna i spremnost za stalnim učenjem i isčitavanjem literature na temu životinja.
"Ljudi misle da mi po ceo dan samo mazimo životinje"
Zoran se susretao sa najrazličitijim izazovima, a kao i u svakom drugom poslu, objašnjava on, i ovaj ima dobrih i loših strana.
- Lepša strana je boravak u divnom prostoru u kom ste okruženi životinjama koje volite, s kojima možete da se družite, da im pružite ljubav, ali i da vam one ljubav uzvrate. Ako čovek radi posao koji voli, onda mu ništa ne pada teško. Ljudi misle da mi po ceo dan mazimo životinje i igramo se sa njima. Međutim, praktičan rad sa životinjama nije nimalo lak. Posao zoo-negovatelja je fizički težak, prljav i prilično rizičan. Oko životinja se podjednako radi i na minus 20 stepeni Celzijusa i na plus 40, i po kiši, i na vetru. Pored toga, postoji i određena doza stresa, što zbog nemogućnosti da uradite sve planirano, što zbog stalne neizvesnosti oko životinja, a delom i zbog, srećom malobrojnih, izuzetno nekulturnih posetilaca koji ponašanjem uznemiravaju životinje i otežavaju nam rad - kaže Zoran.
Vrt nije cirkus!
Neki posetioci ne dolazi u vrt zbog životinja ili da bi se edukovali, kaže, već samo da naprave štetu.
- Jedan procenat dolazi da bi se zabavio, a pri tome umeju da nanesu veliku štetu životinjama. Iako postoje upozorenja po celom vrtu, oni svuda redom ubacuju raznu nezdravu hranu od koje se razboljevaju životinje. U prostore sa životinjama bacaju otpatke. Galame, trče i skaču ispred životinja, šutiraju ogradu i udaraju po staklima, prskaju životinje, gađaju ih... Sve to rade ne bi li pokrenuli životinju u želji da ona nešto izvede. Ne shvataju da vrt nije cirkus i da naše životinje nisu tu da nešto izvode, niti su tako nečemu naučene. Takvi ljudi unose nervozu životinjama, a česti i konstantni takvi stresovi dovode kod njih do pada imuniteta i čestih razboljevanja - priča Rajić.
Omiljene životinje
Jedini težak izbor za Zorana Rajića bio je da odgovori koja životinja mu je omiljena. Teško je, kaže, izdvojiti jednu.
- Preciznije bi bilo da kažem da imam 10 najomiljenijih životinja. Prednjače šimpanza Zorica, orangutan Vanja i makaki Cica. Cica je posebno interesantna jer pripada vrsti čiji je životni vek od 15 do 31 godinu, a ona je ovog leta napunila 44 - zaključuje sagovornik "Blica".
Rekonstrukcija
Zoološki vrt ove godine skromno obeležava godišnjicu osnivanja.
- Na predlog direktora Srboljuba Aleksića, zbog što racionalnije raspodele je dogovoreno da se dok su u toku velike rekonstrukcije vrta svečanije obeležavaju samo okrugle godišnjice. Tako ćemo ovaj rođendan samo skromno obeležiti u krugu nas zaposlenih i uz prisustvo sveštenika - kaže Rajić.
