"Ne zanima me koliko košta jakna ili giros": Predstavljeni putopisi Vladimira Pištala koji su nastajali tokom četiri decenije

U knjižari Delfi SKC sinoć je predstavljeno je drugo izdanje putopisne knjige Vladimira Pištala „Luke“, koja je rezultat saradnje izdavačkih kuća Laguna i Agora, čime je upotpunjena edicija „Izabranih dela Vladimira Pištala“.

O knjizi su, pored autora, govorili prof. dr Mina Đurić, književna kritičarka i profesorka na Filološkom fakultetu i Nenad Šaponja, urednik Agore i knjige „Luke“.

Priznanja za knjigu „Luke“ već su stigla i to u vidu nagrade za najbolju putopisnu knjigu „Ljubomir P. Nadović“, ali i od brojnih književnih kritičara, čijim je mišljenjem i ocenom dopunjeno novo izdanje.

„Luke“ su prva u celosti putopisna knjiga Vladimira Pištala, iako su putovanja čest motiv u njegovim romanima. Dakle, prvi put na jednom mestu sakupljeni su putopisi koji su nastajali tokom četiri decenije.

"Slučajnost rođenja"

- Ono što je u mom odnosu prema putopisima važno je da je to neutilitaran odnos. To nije da odeš tamo da bi nešto prodao, da bi nešto kupio, nego možda da bi nešto saznao i video život sa drugih prozora. Monteskje je to nazivao ’slučajnosti rođenja’, jer šta bi bilo da si rođen u Portugalu, šta bi bilo da si rođen u Vijetnamu.

Glavne putopisne knjige za Pištala su „Odiseja“, „Alisa sa druge strane ogledala“ i „Guliverova putovanja“.

- Putovanje je empatija, način da razumete drugog čoveka. Ne zanima me koliko košta jakna ili giros, nego me zanima taj suštinski ’prolazak kroz zidove’. Kad prođeš u taj drugi prostor i prepoznaš toliko stvari koje su nekako kao pismo adresirana za tebe, a ti nisi ni slutio da te ta pisma čekaju.

Govoreći o stvaralaštvu Vladimira Pištala, Šaponja je istakao da nas pisac uvek iznenadi nečim novim.

- Ono što je zanimljivo kod putopisa je nevidljivi sloj sveta. Kod Pištala je zanimljivo da u trideset priča u ovoj knjizi, čini se, da su to potpuno različite priče i potpuno različite percepcije. To je igra percepcija, igra znanja. Vi imate privilegiju, kao čitalac ove knjige, da gledate svet očima i znanjem i emocijom Vladimira Pištala. ’Luke’ imaju jasnu strukturu, čistu celinu i, naravno, kad završite, kad dođete do poslednje putopisa, to nije putopis nego esej, jedna suštinska priča, jedan manifest.

Izuzetno eruditno znanje

Mina Đurić je na početku svog izlaganja istakla da je važan poetički meritum ove knjige zajedništvo i sveopšta povezanost, što i simbolišu luke geografski posmatrano.

- Vladimir Pištalo kroz svoje putopisno Ja ovde saobražava pisanje i o Beogradu i o Budimpešti, Njujorku, Nju Orleansu, mestima lučkim i nelučkim, želeći da premreži i da dâ sveopštu povezanost upravo u dijalogu sa prethodnim autorima koji su imali taj putopisni aspekt kazivanja. ’Sastavio sam priču od svega što mi je išlo u susret’ je ono što putopisno Ja zapravo kazuje. Možda jedna od najvećih vrednosti ove knjige je duboko humanističko poverenje u luke koje nas povezuju, u kojima se prepoznajemo i u književnost kao luku koju zajednički stvaramo.“

Kada je reč o jeziku i stilu „Luka“, Đurić je rekla: „Imajući u vidu hibridnost žanra, ovde se otvara nešto što bismo možda mogli da definišemo kao ’portoliteraturu’. Dakle, kao što imamo ’urboliteraturu’, književnost o gradovima, što je svakako ovde prisutno, da idemo jedan korak dalje i da možda nečemu i što je teorija svetske književnosti ponudimo ovo što će imati upravo u fokusu luku. Nešto što prepoznajemo na nivou stila je zapravo utisnuto i u prethodnim knjigama Vladimira Pištala. I u ovim putopisima se uočava taj suptilan prelaz između, s jedne strane lirskog, s druge strane esejističkog, s treće strane ironičnog otklona i humorističkog, onda naravno sa brojnim referencama ka izuzetnom eruditnom znanju i poliglosiji različitih iskustava i muzičkih, i kulinarskih, i naravno kulturoloških, i ekonomskih, i istorijskih znanja.“

- Crnjanski je rekao da ne može da veruje da iko nakon što je video Veneciju, može da bude isti nego pre“, podsetio je Pištalo i dodao: „Mesta koje vidimo nas menjaju i menjaju naše oči, našu sposobnost viđenja.“

Na pitanje koja putovanja su za njega bila posebna, prosvetljujuća, uzbudljiva, uznemirujuća, Pištalo je rekao: „Nisam kapirao Buenos Ajres. I to sam priznao. Sva mesta nam se nekako obraćaju, a može da se desi i da ti se ne obraćaju. Povezao sam se sa jednim mestom gde se igrao tango i napravio sam jedan esej o tangu koji mislim da je značajan. Ali sâm grad, ja nisam imao tu vezu koju sam imao sa Lisabonom.“