Pisma Pavla Vuisića supruzi Mirjani, napisana nežnim, "bebećim" jezikom, prvi put su predstavljena javnosti na stogodišnjicu njegovog rođenja.
Mirjana Vuisić je tražila da pisma budu objavljena tek posle njene smrti, ističući da najviše govore o Pajinoj emotivnosti i nežnosti.
Život je prema njima bio grub, ali su zato oni među sobom razvili nežnost neviđenih razmera. Jedno drugom su tepali. Pisma su napisana bebećim jezikom – „vojim te“, „Mimijanice moj najsađi“ „satki moj“ „neizmelno se vojimo“ napisano je skoro na svakoj stranici, pisma Pavla Vuisića koje je predstavljeno u "Udruženju Adligat".
Posle ovog pisma nikada više nećete Paju Vuisića gledati istovetno. Na stogodišnjicu rođenja Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat po prvi put javnosti objavljuju jedno ljubavno Pavla Vuisića njegovoj supruzi Mirjani, godinu dana posle njene smrti, po njenoj izričitoj želji. Pismo je prvo pročitano na Pajinom grobu u uskom krugu članova i prijatelja Udruženja Adligat.
- Niko Paju ne poznaje, niko. Ako javnost sazna kakav je bio prema meni, možda onda shvate koliki je bio emotivac. Možda onda shvate zašto ga je tako duboko pogađalo sve što se oko njega događalo – dekadencija vlasti i bogataša, plitkoća slave, masovno iskorišćavanje ljudi, pa i glumaca. Ja ne mogu da objavim pisma koja čuvam bolje nego oči u glavi, dok sam živa, jer verujem da on to ne bi još uvek želeo a i neprijatno mi je da me posle progone paparaci - pričala je osnivaču Udruženja Adligat Viktoru Laziću Mirjana Vuisić.
"Neka konačno svi saznaju ko je u stvari Paja"
- Ali ti dajem amanet, izloži pisma odmah u muzeju, a ne dozvoli da ih čitaju, a onda, kada me ne bude, objavi ih javnosti kako ti misliš da treba. Neka konačno svi saznaju ko je u stvari Paja. Ne, Paja nije bio velikan glume. On je bio velikan emocija - naglasila je Mirjana Vuisić.
- Život je prema njima bio grub, ali su zato oni među sobom razvili nežnost neviđenih razmera. Jedno drugom su tepali. Pisma su napisana bebećim jezikom – „vojim te“, „Mimijanice moj najsađi“ „satki moj“ „neizmelno se vojimo“ napisano je skoro na svakoj stranici. Ta u svakom smislu krupna figura srpskog filma, taj neprikosnoveni samouvereni velikan, prepun je bio, gladan je bio samo nežnosti, nežnosti, nežnosti. Bolovao je jer nema dovoljno nežnosti u svetu, jer je sve što vidi toliko grublje od njega, nepogodno za tananost njegove duše. U više navrata je želeo da se ubije, o čemu mi je Mirjana više puta pričala. To nije učinio, ubeđen sam, samo zbog nje. Ljubav prema njoj ga je držala u životu, o čemu i piše“, izgovorio je na grobu Pavla Vusića 10. jula 2026. godine Viktor Lazić.
Tridesetak ljubavnih pisama
Lazić ističe da mu je Mirjana lično poklonila ljubavnu prepisku sa Pajom koja broji tridesetak pisama.
- Poštovao sam njenu želju i njenu intimu. Jedno pismo smo izložili tad u muzeju i bilo je na našoj stalnoj postavci, a iz poštovanja čak ni to pismo nisam želeo da pročitam dok je bila živa. Pekarsku kesu za burek punu pisama nisam od tad dirao. Kako sam ih otvorio iz njih se izlila nežnost pomešana sa surovošću života. Postade mi jasno zašto Mirjana nije želela da ih objavi za života i zašto je insistirala da budu objavljena posle njene smrti.
Lazić ističe da je u planu stručna obrada, a zatim i objavljivanje celokupne prepiske i svih dokumenata koji se nalaze u Legatu Mirjane i Pavla Vuisića u Udruženju Adligat.
Glumu zapravo nije voleo, i to nije krio
Prvu filmsku ulogu Pavle Vuisić ostvario je 1950. godine, u "Čudotvornom maču" Vojislava Nanovića. Bila je to sasvim sporedna pozicija. Zapaženiju ulogu imao je u takodje Nanovićevom filmu "Šolaja" 1955.
U drugoj polovini pedesetih i tokom šezdesetih postaje poznat nizom filmskih ostvarenja: "Subotom uveče" 1957, "Tri koraka u prazno" 1958, "Prometej s otoka Viševice" 1965, "Neprijatelj" 1965, "Ponedeljak ili utorak" 1966, "Buđenje pacova" 1967, "Zaseda" 1969, "Bitka na Neretvi" 1969, "Šešir profesora Koste Vujića" 1971, "Majstor i Margarita" 1972, "Seljačka buna" 1975, "Salaš u Malom Ritu" 1976, "Poseban tretman" 1980, "Petrijin venac" 1980, "Majstori, majstori" 1980, "Ko to tamo peva" 1980, "Sjećaš li se Doli Bel" 1981, "Maratonci trče počasni krug" 1982, "Otac na službenom putu" 1985. Kao i ulogama u serijama: "Servisna stanica", "Više od igre", "Kamiondžije".
Ostvario je više od stotine filmskih uloga, postoje navodi da ih je bilo čak 177. Kao retko ko, uvek je, čak sa sasvim sporednih pozicija, ostavljao izuzetno upečatljiv glumački utisak.
Za sebe je govorio da zapravo "ne glumi nego se ponaša". Iako je delovao neobavezno, kako se nosio i u privatnom životu, svako njegovo pojavljivanje ostavljalo je nezaboravan trag.
Razbarušen, delovao je poput boema, glumu zapravo nije voleo, i to nije krio. Omiljeno mesto bila mu je beogradska Ada, Sava, boravak na vodi uopšte. Pravio je čamce i razna rečna plovila, splavove, a planove za brodove koje je Paja sam stvarao na Savi takođe se nalazei u Adligatu.
