Miomir Milić predstavlja projekat posvećen Butanu, koji uključuje foto-knjigu i dokumentarni film kao početak šireg istraživanja himalajskih kultura.
Boravak u Butanu naveo ga je da preispita vrednosti koje određuju kvalitet života, naglašavajući važnost prisutnosti i uživanja u trenutku.
Miomir Milić, istoričar umetnosti i fotograf predstavlja novi projekat koji obuhvata foto-knjigu i kratku dokumentarnu formu posvećenu Butanu, poslednjem himalajskom kraljevstvu. Ovaj projekat nastao je kao rezultat njegovog dugogodišnjeg interesovanja za kulturu Himalaja i predstavlja polaznu tačku istraživanja kojem želi da posveti naredne godine svog rada.
- Moja namera nije da se zaustavim na jednoj zemlji. Projekat je zamišljen kao početak jednog šireg autorskog putovanja kroz različite delove himalajskog sveta, njihove kulture, tradicije, religijske i filozofske ideje, ali i načine na koje se ta društva danas suočavaju sa izazovima savremenog vremena. U tom smislu, Butan nije samo tema ovog filma i knjige. On predstavlja prvo poglavlje mnogo šire priče - navodi Milić.
Kada se danas govori o Butanu, gotovo je nemoguće izbeći koncept Bruto nacionalne sreće. - Upravo je ta ideja bila jedan od razloga zbog kojih sam godinama želeo da posetim ovu zemlju. U vremenu u kojem se uspeh najčešće izražava ekonomskim pokazateljima, delovalo mi je neobično da jedna država pokušava da razgovor o razvoju proširi i na pitanja kvaliteta života, međuljudskih odnosa, kulture, prirode i mentalnog blagostanja - priča fotograf i napominje da je dugo prema toj ideji bio skeptičan.
- Dolazim iz okruženja u kojem se rezultati uglavnom mere brojkama. Navikli smo da napredak povezujemo sa rastom, produktivnošću i materijalnim standardom. Sve su to važne stvari i nijedna ozbiljna rasprava o društvu ne može ih zanemariti. Ipak, boravak u Butanu otvorio mi je jedno drugo pitanje: da li postoje vrednosti koje oblikuju kvalitet života, a koje jednostavno ne mogu stati u statistiku?
Posmatrano kroz ekonomsku prizmu, postoje zemlje koje su bogatije, razvijenije i uspešnije. Butan to ne pokušava da ospori. Međutim, tokom vremena provedenog tamo često sam imao osećaj da ljudi drugačije raspolažu svojom pažnjom. Kao da manje energije odlazi na stalnu potragu za nečim sledećim, a više na ono što se događa upravo sada - ističe on.
Kako kaže, to ne znači da je pronašao društvo bez problema ili idealan model života.
- Takva mesta ne postoje. Ali sam se prvi put ozbiljno zapitao da li sreću ponekad tražimo na pogrešnim mestima. Možda problem nije u tome što želimo više, već u tome što retko zastanemo da primetimo ono što već imamo.
Tokom snimanja filma najviše ga je, kaže, zainteresovalo upravo pitanje prisutnosti; ne kao religijska ili filozofska ideja, već kao nešto veoma konkretno i svakodnevno.
- Način na koji slušamo druge ljude. Način na koji obavljamo svoj posao. Način na koji provodimo vreme sa porodicom. Način na koji doživljavamo sopstveni život. Savremeni svet od nas neprestano traži pažnju. Informacije, obaveštenja, ekrani i sadržaji smenjuju se bez prestanka. Vremenom postaje lako živeti u mislima o onome što je bilo ili o onome što tek dolazi. Mnogo teže postaje ostati u trenutku koji upravo prolazi - objašnjava Milić i nastavlja:
- Zbog toga su mi budističke ideje postale zanimljive mnogo pre nego što sam stigao na Himalaje. Kroz lično istraživanje shvatio sam da mnoge koncepte koji se danas predstavljaju kao moderna psihologija, lični razvoj ili takozvana new age duhovnost imaju korene u budističkoj filozofiji staroj vekovima. Putovanje u Butan za mene je bilo prilika da upoznam prostor u kojem su te ideje nastajale i u kojem i danas predstavljaju deo svakodnevnog života.
Vremenom je, kaže, počeo da veruje da kvalitet života možda ne zavisi samo od onoga što postižemo, već i od naše sposobnosti da budemo prisutni dok kroz život prolazimo. Kada izgubimo vezu sa sadašnjim trenutkom, lako se može dogoditi da godine provedemo čekajući neki budući trenutak za koji verujemo da će nam doneti ispunjenje.
- A možda se ono što tražimo nalazi mnogo bliže nego što mislimo. Sve više verujem da sreća nije destinacija do koje treba stići. Nije nagrada koja nas čeka na kraju puta. Nije nešto što dolazi tek kada ostvarimo još jedan cilj, zaradimo još malo više ili dostignemo sledeću stepenicu uspeha. Možda se mnogo češće krije u načinu na koji živimo svakodnevicu. U načinu na koji razgovaramo sa ljudima koje volimo. U načinu na koji radimo svoj posao. U sposobnosti da budemo prisutni u trenutku koji upravo živimo.
Njegov film nije pokušaj da definiše sreću niti da objasni Butan. Mnogo više od toga, on predstavlja poziv na razmišljanje o pitanjima koja često ostavljamo po strani. Šta zaista čini kvalitetan život? Kako merimo uspeh? I koliko smo prisutni u svakodnevici koju živimo?
