FELJTON ONLAJN Odlomci iz Gebelsove biografije (5): Smrt i kult smrti

Berlinski gau je 8. novembra 1929. godine u Domu Udruženja ratnih veterana upriličio veliku komemorativnu svečanost za poginule u Svetskom ratu i stradale iz „pokreta“ na kojoj su govorili Gebels i Gering.

Dva dana kasnije, održane su još tri komemoracije, jedna na Kitermajerovom grobu i još dve, na grobovima pripadnika nacionalsocijalističkog pokreta. „Tri puta je dr Gebels nastupio kao tumač i posrednik između mrtvih i živih“, pisao je ’Angrif’.

Krivica prema ocu

Dve nedelje kasnije, saznao je od svog najstarijeg brata, Konrada, da mu je otac, za čije zdravstveno stanje je bio zabrinut već duže vreme, teško bolestan i da nema nade da će preživeti. Otputovao je u Rejt, gde je svog umirućeg oca zatekao kao „sasvim propalog čoveka, mršavog poput skeleta, kako zapomaže“. Nedelju dana kasnije, primio je vest o njegovoj smrti. Kada je video njegovo telo izloženo u crkvi, briznuo je u „plač od zaprepašćenja“. O crkvenoj pogrebnoj službi je zabeležio kako su mu „sve te formalnosti“ delovale „isprazno i bledo“. U Rejtu je proveo dva dana sa porodicom, koja je pokušavala da se uteši zajedničkim sećanjima na pokojnika.

U svom dnevniku, Gebels se još jednom osvrnuo na lik svoga oca: hvalio je njegovu vrlinu, izražen osećaj dužnosti i to što se držao svojih principa. Nije mu bilo suđeno da „učini nešto veliko za svoju otadžbinu“, ali se sin tešio mišlju da će njegov otac posredstvom njega „nastaviti da živi i da bude slavljen“. Ta je misao bila ono što mu je pomoglo da potisne krivicu koju je osećao prema pokojniku jer nije bio siguran da li mu je dovoljno uzvratio ljubav i da li mu je možda bio nedovoljno zahvalan.

(...)

Duvački orkestar

Našao se u situaciji da je više puta morao da govori na sahranama. Osamnaestog decembra na Ferbeliner placu na komemoraciji organizovanoj povodom smrti pripadnika SA Valtera Fišera (Walter Fischer), nekoliko dana kasnije na njegovoj sahrani, a onda i 28. decembra, na sahrani Vernera Vesela (Werner Wessel), brata vođe SA, Horsta Vesela, koji je poginuo nesrećnim slučajem. Možda ga je upravo često bavljenje smrću tokom tih meseci podstaklo da, povodom sve češćih gubitaka partijskih drugova, razvije „kult mrtvih pokreta“. Početkom 1930. godine, nasilni sukobi u Berlinu obezbedili su mu adekvatnu figuru za takav kult: bio je to Horst Vesel. Od početka 1929. godine, Gebels se u više navrata sastajao sa mladim vođom SA: „Hrabar momak, student, govornik, vođa SA.“ Dvadesetdvogodišnji Vesel, sin porodice koja je pripadala srednjoj klasi, brzo je odustao od studiranja prava i potpuno se posvetio nacionalsocijalističkom pokretu. U maju 1929. godine preuzeo je odred SA koji je operisao u oblasti oko železničke stanice Šlezišen banhof. Iz tog odreda je brzo nastao SA-Šturm 5, jedna od najstrašnijih udarnih jedinica berlinskog SA. Zaštitni znak ove jurišne jedinice postao je njen duvački orkestar, koji je bio posebna provokacija za komuniste, čiji je simbol prepoznavanja upravo bio duvački instrument. Pored toga, Vesel je pisao i tekstove pesama, među kojima je i „Die Fahne hoch“ („Zastava visoko“), koja će u „Trećem rajhu“ postati nešto poput druge nacionalne himne.

U januaru 1930. godine, Vesela su u njegovom stanu napala dvojica komunista i naneli mu teške povrede iz vatrenog oružja. Povod za sukob bio je spor oko plaćanja kirije između Vesela i njegove gazdarice, koja se za pomoć obratila lokalnoj „komuni“. Pošto je Veselova devojka ranije bila prostitutka, propagandi nije bilo teško da napad prikaže kao obračun između „makroa“. Vesel, koji je nedeljama kopneo u bolnici, i okolnosti samog napada zaokupili su Gebelsovu maštu: „Kao iz nekog romana Dostojevskog: idiot, radnici, kurva, građanska porodica, večita griža savesti, večita patnja. To je život ovog dvadesetdvogodišnjeg idealiste i sanjara.“

Partijska himna

Dvadeset trećeg februara, Vesel je preminuo, a Gebels je odlučio da od njega stvori mučenika nacionalsocijalističkog pokreta. To je pokušao da učini i sa Kitemajerom, još 1928. godine, ali su okolnosti njegove smrti ostale nerazjašnjene. Valter Fišer, drugi ubijeni nacionalsocijalističkog pokreta u Berlinu, već je bio napustio SA u vreme kada je ubijen, te je kao uzor eventualno mogao da posluži samo uslovno. Međutim, u Veselovom slučaju, Gebels je bio rešen da, uprkos sumnjivoj pozadini zločina, oko njega izgradi legendu o heroju. Prvog marta je govorio na Veselovom grobu dok su se oko groblja sukobljavali komunisti i nacionalsocijalisti.

Gebels se svim silama trudio da oko ubijenog Vesela, uz pomoć verske simbolike, izgradi kult koji je podsećao na sakralni. Nadu u spasenje, tipičnu za Katoličku crkvu, sa kojom se nekoliko meseci ranije suočio povodom smrti sopstvenog oca, sada je dosledno stavljao u službu nacionalsocijalističkog pokreta. Gebels je Vesela nazvao „Hristom socijalista“ i uzdigao ga – baš kao što je to u Mihaelu učinio sa svojim prijateljom Flizgesom – u status „Spasitelja“ koji je svoj život položio za Nemačku koja će uskrsnuti u ne tako dalekoj budućnosti: „Neko mora postati primer i prineti sebe kao žrtvu. […] Kroz žrtvovanje do spasenja […] kroz borbu do pobede […]. Gde god je Nemačka, tu si i ti, Horste Veselu!“

Pesmu „Die Fahne hoch“, koju je ubijeni mladić napisao, proglasio je za partijsku himnu nacionalsocijalističkog pokreta. Gebels je, u jednom članku objavljenom u Angrifu, Veselov život slavio na način koji se može čitati kao bit Isusovog stradanja: on je „čašu bola ispio do dna“.

(Oprema – redakcija „Blica“, Kraj, urednik feljtona Tatjana Nježić)

Gebelsova biografija

Uskoro, tačnije u oktobru renomirana izdavačka kuća “Akademska knjiga” (www.akademskaknjiga.com) objavljuje knjigu, tj. biografiju “Jozef Gebels” Petera Longeriha u prevodu Emine Peruničić i Đorđa Trišovića. “Blic” u feljtonu on-lajn objavlje nekolicinu odlomaka .

Paul Jozef Gebels (Menhengladbah, 29. oktobar 1897 — Berlin, 1. maj 1945) bio je ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj od 1933. do 1945., jedan od najbližih saradnika Adolfa Hitlera i jedan od njegovih najodanijih sledbenika. Poznatog po fanatičnom i energičnom besedništvu i izrazitom antisemitizmu mnogi istoričari ga smatraju odgovornim za čuvenu “Kristalnu noć”. Usavršio je tehnike „Velike laži“ u masovnoj propagandi. Posle Hitlerove smrti bio je kancelar na jedan dan, pre nego što je i sam izvršio samoubistvo.