Mija Aleksić je isticao da bez posvećenosti i entuzijazma nema uspeha ni u pozorištu ni van njega.
U glumi je težio tome da razume i opravda svaki lik koji tumači, smatrajući da u svakom čoveku postoji i dobro i zlo.
"Bez raspoloženja, bez posvećenosti, bez ushićenja dok radiš, nema uspeha, ni u pozorištu, ni van pozorišta", govorio je Mija Aleksić.
Kako je ostalo zabeleženo, primajući “Dobričin prsten”, u svojoj besedi kazao je:
- Pre jedno petnaestak godina, prilikom dodele Oktobarske nagrade grada Beograda, u ime nas nagrađenih zahvalio se Miloš Đurić, i to na latinskom. Počeo otprilike: Cezarinus, primus, sekundus, ne znam koji… Pitao je senatore zašto ne cveta likovna umetnost u Rimu i. jedan senator je odgovorio: „Zato, Cezare, jer nema priznanja.“ Mislim da svako priznanje, za svakog čoveka, pa i za nas umetnike, ima poseban značaj: to je jedan stimulans, podstrek, impuls za dalji rad. Pored onog aplauza koji glumac dobija na sceni, priznanje je valjda i jedino i najveće zbog čega glumac stvara, živi, postoji. Posebno, najdraže odličje, sigurno je ovo koje dolazi od kolega, od staleža: od Udruženja dramskih umetnika, od pozorišta, od Muzeja pozorišne umetnosti. Ono je dato iz ruku onih s kojima se i stvaralo i radilo. Veće je, tim pre, što je to odličje velikog glumca i barda Dobrice Milutinovića. Imao sam čast da dolaskom u Beograd upoznam čika Dobricu i da s njim igram u ‘Stanoju Glavašu’. Video sam Dobricu i divio mu se. Ne zna se da li je bio veći čovek ili glumac. Izlaskom njegovim na pozornicu osećao sam da se događa neka kataklizma, elementarna, jer je gledalište drhtalo. Kada se on pojavi, bio je dovoljan da ispuni scenu. Sećam se naših sastanaka u Maloj dramskoj sali, (danas je to Krug 101). Kada je on bio prisutan ‒ sala je bila puna. Kada njega nije bilo, mogli smo svi da dođemo ‒ ona je bila poluprazna.
Ovaj značajan, da ga nazovem orden, ili odlikovanje koje mi se dodeljuje, jeste i moja obaveza i ja ću se truditi da ga časno nosim.
Čupanje iz zla
A u intervjuima, govoreći o glumi rekao je i:
- Glumac mora da svoj stav u životu, nekakvo svoje viđenje sveta i odnosa u tom svetu, ako ništa drugo, provuče kroz svoju umetnost. Ja sam, recimo, uvek pokušavao da branim ličnosti koje sam tumačio, polazeći od pretpostavke da u čoveku nije sve samo dobro, niti je sve samo zlo. Sećam se, svojevremeno, u Kragujevcu ‒ tek sam počeo da radim u pozorištu ‒ jedan pravnik je, držeći predavanje na temu brige o čoveku, govorio da je vrlo jednostavno čoveka s velikim procentom negativnih osobina, recimo, osamdeset odsto, da ga je vrlo lako gurnuti u provaliju, a da je daleko teže postići da onih dvadeset odsto pozitivnih osobina nadvlada one negativne i da se čovek iščupa iz zla, da se spasi. Ja sam se trudio da branim svaki lik koji sam tumačio, bio on pozitivan ili negativan.
O njegovom vanrednom opusu i glumačkom daru Milosav Buca Mirković između ostalog beleži: „Ono što doziva i proziva neobično prodorni scenski dar Mije Aleksića nije njegova kolekcija likova, nego njegova neodoljiva imaginacija, koja ga pokreće po navigaciji njegovih sopstvenih sanjarija, njegove radoznale prirode, njegove ozbiljne i odgovorne komike. A ta je komika sve dublja što se duže gleda i sluša, i ta je komika estetski sva usredsređena, a etički sva zaokružena. […] Mijina komika počiva na pobuni, a njegova igra izvire iz plemenite nade da između čoveka i fantoma ima hiljadu načina da se opstane.“
Početkom šezdesetih, karijera Mije Aleksića se razvijala punom snagom. Fokusirajući jedan njegov radni dan u novembru 1961, Feliks Pašić beleži: „Od 8 do 10, proba “Policajaca” u Ateljeu 212, od 10 do 14 proba “Vilovnjaka sa zapadnih strana” u JDP, od 15 do 19 sinhronizacija filma “Leto je krivo za sve” u Košutnjaku, od 20.30 do 22 predstava “Plug i zvezde”, 45 minuta posle ponoći vozom za Portorož, na snimanje filma ‘Srešćemo se večeras’.“
Fizionomija se izgubi u svaštarenju
Na pitanje koja mu je uloga od malo je reći brojnih i na sceni i na ekranu i na radiju bila najteža, koji je lik najteže „branio“, odgovorio je:
- Ričard Treći, bar u početku. U samom početku poprilično je bilo teško braniti postupke takvog monstruma. Ali, i za njega se, zahvaljujući jednoj fenomenalnoj analizi Huga Klajna, moglo naći nekakvo opravdanje. Začetak njegovog zla je u samom njegovom rođenju. Prvo ga je priroda unakazila, a onda dolazi sve ostalo: vlast, borba za vlast… Tu ulogu je kritika ocenila kao jednu od mojih neuspelih ili neuspelijih interpretacija. Bilo je i podeljenih mišljenja. Stvar je za diskusiju. Ako se jedna predstava gradi na jednom glumcu i na njegovim sredstvima, onda moraju svi da se prilagode tim sredstvima, da rade za njega. Međutim, ja sam, sledeći koncepciju Huga Klajna, išao jednim, a ansambl sasvim drugim putem, pa je često bilo deplasirano to što radim. Braniti Ričarda!? Nije bilo ni lako, ali nije bilo ni teško braniti čoveka koji je, kao što se zna, živeo u sredini sličnih apetita, sličnih karakternih osobina, u krvavom periodu engleske istorije. Pa još kompleks njegove fizičke nakaznosti, pa iz toga lišavanja… Jednostavno, pokušavao sam da ga razumem. Ne, nisam želeo da ga sad publika gleda nekim drugim očima. Ali ja, lično, da bih došao do nekih istina o Ričardu i opravdao neke svoje postupke, morao sam da proniknem u uzroke koji su doveli do krvavih posledica. Kao glumac, hteo sam naprosto da sam za sebe imam jasnu situaciju.
Govoreći o glumi kazao je i:
‒ Pozorište je imalo i ima važnost, inače ne bi bilo ustanova, kako se to kaže, od posebnog društvenog interesa. A što se nekome učini da pozorište ima veću važnost ili manju, to je samo privid. Razne druge okolnosti određuju stepen te važnosti. Što se tiče njegovog uticaja na publiku, na narod, ja mislim da ono može da utiče mnogo više nego što danas utiče. Taj uticaj zavisi i od repertoara. Nažalost, u pozorištu ljudi imaju malo vremena i volje ‒ zbog drugih opterećenja ‒ da vode repertoarsku politiku. Fizionomija se izgubi u svaštarenju. […] Dobra, prava predstava dopre do svih gledalaca, bez obzira na njihov obrazovni i intelektualni nivo. Ponekad nas čak iznenade njihove reakcije. Čujemo, na primer, komentar: „Ja ne razumem baš sve, ali osećam šta je ispod, u podtekstu…“ Mislim da pozorište treba da pomogne zbližavanju ljudi, većem razumevanju. […] Smatrao sam, i smatram, da pozorište može da oplemeni čoveka, da ga obodri, da mu da snage da neke svoje mane popravi.
Donosio je smeh kao oblak kišu
Ostalo je zapisano da su ulice bile puste kada su se emitovale njegove emisije, serije, filmovi… Kao i kada je reč o Miodragu Petroviću Čkalji, njegovo ime i lik narod je povezivao pre svega sa smehom, vedrinom… Čuveni Vladimir Bulatović Vib govorio je: „Mija Aleksić je prirodna pojava. Donosio je smeh kao što oblak donosi kišu. Jer, ako uspete da nasmejete celu naciju, onda ste Mija Aleksić.“
O njegovoj poslednjoj ulozi, u danas kultnom filmu Gorana Paskaljevića Tango argentino, ostalo je zabeleženo da mu je ponuđena posle pet teških operacija, od kojih dve na otvorenom srcu, i da zapravo nikom nije bilo jasno kako ju je uopšte prihvatio.
Tim povodom za medije kaže:
- I ja sam se uplašio. Ne uloge. Šta ukoliko mi usred snimanja pozli, pa me umesto na snimanje, odvezu u bolnicu? Smem li ja sebi da natovarim taj moralni teret, smem li u grdne nevolje da uvalim čoveka samo zato što mi se uloga dopala? Zato sam oprezno prišao proveri svojih mogućnosti: najpre nekoliko probnih snimanja, pa onda neočekivano lagani prelazak na pravi posao. Preporodio sam se. Kad sam posle snimanja otišao kod lekara, on je sumnjičavo gledao najnovije nalaze, ne verujući u rezultate. Kaže: „Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!“
Od 2018. u Gornjem Milanovcu se održava manifestacija Dani Mije Aleksića, na kojoj se dodeljuje i glumačka Nagrada Mija Aleksić – biti glumac, a prvi dobitnik je Nenad Jezdić.
Među Mijine čuvene izjave ubraja se i:
- Igraj estradu kao najveću komediju!
U svojevrsnom osvrtu na svoj život, karijeru… rekao je:
- Kad bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome je lepo.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Zoran Radmilović – hajde da kriknemo zajedno)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.