Kroz analizu filozofskih koncepata objašnjava razliku između gluposti i idiotizma
Naglašava da navike nisu smetnja kreativnosti, već joj doprinose, te da bez njih život i društvo ne bi mogli funkcionisati
U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.
Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.
Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…
Četvrti nastavak feljtona:
Ljudi koji su samo dobri, samo loši, pametni ili glupi pripadaju isključivo fiktivnom svetu, idealizacijama. Izrazi poput „glup“, „idiot“ i „glupi idiot“ označavaju ono što je nemački sociolog Maks Veber (1864-1920) nazivao idealnim tipovima. Idealni tip je konstrukcija koja naglašava tipične karakteristike nekog fenomena koji se u stvarnosti nikad neće naći u svom čistom obliku. Svi se mi nalazimo u nekoj tački duž kontinuuma dobra i zla, pameti i gluposti. Ipak, ne stojimo svi u istoj tački tog kontinuuma. Neki od nas su gluplji ili gori od ostalih – a možda i jedno i drugo. Niko od nas nije imun na glupost ili povremene idiotske ideje. Međutim, pojedini se toliko jasno ističu jednom od ovih osobina da predstavljaju otelotvorenje idealnog tipa.
Zavaravanje jezika
Koliko je neko glup ili koliki je idiot kad izjavi nešto što baš i nije razumno zavisiće od razloga zbog kog je to izjavio. Uzmimo za primer sledeći iskaz: „Sve se dešava s nekim razlogom.“ Može biti da neko ovo izjavljuje jer je čuo da to drugi govore, te jednostavno ponavlja izraz poput papagaja. U tom slučaju reč je o glupoj osobi. S druge strane, neko može pokušati da porazmisli o toj rečenici i da potom zaključi da se slaže s njom, kao što su već ranije mnogi učinili to isto. U ovom slučaju verovatno je u pitanju idiot. Ima razloga da se misli da apsolutno sve što se dešava na svetu ima svoj uzrok, ali često klizimo iz jednog pojma u drugi i kažemo da sve što se dešava ima svoj razlog. Nema, međutim, nikakvog povoda da se veruje u tako nešto. Pod „razlogom“ često podrazumevamo neki viši smisao, svrhu, širi kontekst koji bi mogao da objasni da postoji neka vrsta svrhe svega što se dešava. Ipak, nemamo nikakav upečatljiv argument da pretpostavimo kako postoji neka takva kosmička svrha.
Kad razmišljamo o svetu oko nas – a to svi radimo – dozvoljavamo da nas zavara sopstveni jezik. Budući da je idiot stalno u procesu promišljanja, s njim možete ući diskusiju o toj konfuziji. Na primer, možete se pozvati na Ludviga Vitgenštajna (1889-1951) i istaći kako filozofska pitanja nastaju kad se naši koncepti isprepliću, kad se naše ideje međusobno sukobljavaju, kad se suočimo s nekoliko nespojivih i neizbežnih misli koje se međusobno sudaraju tako da više ne znamo kako da se nosimo ni sa sobom ni sa svetom. Tad nam je potrebno da sredimo svoje misli i jezik. Idiot takođe može da se posluži novim argumentima za to zašto je pomenuti iskaz tačan, što mu zatim omogućava dalju raspravu. Dobar idiot je otvoren za raspravu, i nije nepokolebljiv. Kod lošeg idiota nema ni trunke sumnje i mrtav hladan će poricati da ima išta problematično u njegovoj tvrdnji da se sve dešava s nekim razlogom, te da je sve kristalno jasno. U ovom slučaju je reč o glupom idiotu koji se nekritički drži svojih grešaka u razmišljanju.
Teoretičari menadžmenta zagovaraju poslušnost
Danas je nešto teže identifikovati glupost nego ranije. Tako je zbog veće raznolikosti mišljenja nego ranije. Nekada ste mogli da identifikujete glupane po nepromišljenom imitiranju autoriteta, bilo da je u pitanju autoritet vlasti ili javnog mnjenja. Danas je u opticaju tako velika raznolikost mišljenja, da se obično oponašanje nekog neobičnog stava može tumačiti kao slobodna misao. Glupan je po definiciji osoba koja je deo zajednice upravo zato što se nekritički odnosi prema diktatu autoriteta. Glupan ima mentalitet krda. Idiot je nešto usamljenija jedinka koja ponekad oprezno ispipava teren, a ponekad bezglavo srlja u pokušaju da se preorijentiše.
Dozvolite mi da dodam još i to da ne mislim ni da je svaka glupost loša. Bez solidne doze gluposti ništa ne bi funkcionisalo. Teoretičari menadžmenta Mats Alveson (1956) i Andre Spajser (1977) razvili su teoriju o takozvanoj „funkcionalnoj gluposti“, za koju s pravom tvrde da predstavlja preduslov za funkcionisanje jedne organizacije. Oni funkcionalnu glupost opisuju kao „nespremnost da se intelektualne sposobnosti koriste na načine koji nisu kratkovidi i izbegavanje obrazlaganja sopstvenih stavova i postupaka“. Ova teorija je osmišljena kao odgovor na dominantnu struju pristalica organizacionih teorija koje se zalažu za što veću mobilizaciju kognitivnih sposobnosti zaposlenih. Ugrubo govoreći, poenta Alvesove i Spajserove teorije jeste da bi organizacija u kojoj bi zaposleni stalno nešto preispitivali i zahtevali detaljnu argumentaciju za sve što rade postala potpuno nefunkcionalna. Oni dalje opisuju funkcionalnu glupost kao „nespremnost da se intelektualni resursi koriste izvan uskog i 'sigurnog' terena“. To bi zaposlenima ulivalo sigurnost jer se ne preispituje ispravan način izvršenja nekog zadatka, smanjuju se trzavice među kolegama i uvodi se red u organizaciji. Ukratko, omogućava se da svako obavlja svoj posao.
Jedna od najvećih gluposti
To me je podsetilo na tekst koji su me pre otprilike 25 godina zamolili da napišem za Telenor, kad je to telekomunikacijsko preduzeće trebalo da se preseli u novo sedište. Jedna od ideja projekta zgrade bila je da sticanje navika loše utiče na kreativnost, a pošto su hteli zgradu koja bi podsticala ljude na kreativnost, bilo je važno da i sam projekat spreči ukorenjivanje navika. Bila je to jedna od najvećih gluposti koje sam ikad čuo pošto navike ne guše kreativnost, već, naprotiv, omogućavaju kapacitet za njeno oslobađanje. Bez navika bi čovek teško uspevao bilo šta da ostvari, naročito nešto inovativno. Ipak, mora se priznati da je Telenor bio u dobrom filozofskom društvu. Džon Stjuart Mil na primer upozorava na opasnost koju nose navike, iliti „običaja“: „Čovekove sposobnosti opažanja, suda, karakterističnog mentalne aktivnosti, pa čak i moralnog prvenstva, upražnjavaju se samo kod pravljenja izbora“. Dalje: „Napredno načelo, međutim, u bilo kojoj etapi, bilo kao ljubav prema slobodi, bilo kao ljubav prema poboljšanju, suprotno je uticaju običaja.“ Kako Mil, tako i Telenor zanemaruje činjenicu da navike u suštini imaju pozitivan uticaj na naš život. Bez navika svet ne bi izgledao smisleno jer one služe da povežu svet u celinu i daju osnovu da pojedine stvari dobiju svoje mesto. Bez navika bi se naš svet raspao.
(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Kritičko mišljenje je protivotrov za glupost“)
