MUŽ ME JE OSTAVIO bez ijedne reči, sa jezivom hladnoćom i bez trunke empatije, i to baš kad sam mislila da smo NERASKIDIVI

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Poštovani,

Posle 10-ogodišnje vanbračne zajednice, muž kao da je iznenada promenio osećanja prema meni, prvo se proredio se*s, pa poljupci, pa razgovor, a na kraju me je totalno hladno ostavio, bez objašnjenja! To se sve izdogađalo u poslednja 2 meseca veze kada smo počeli neprekidno da se svađamo, a samo blago emotivno zahađenje sa njegove stane je krenulo i 6 meseci pre raskida, ali nisam mislila da je to od nekog značaja, jer je povremeno odnos bio kao pre. Ja krivim sebe što do samog kraja nisam znala da se sprema da me ostavi, mislila sam da je ljut iz nekih razloga i da ce ga proći. Paradoksalno, baš u tom trenutku dok je to planirao, ja sam mislila da smo neraskidivi, ne znam otkud mi to. Pitanje je, kako je mogao da leži pored mene sve vreme ne saopštavajući mi ništa i kako je mogao sa tolikom jezivom hladnoćom i bez trunke empatije da me ostavi, bez objašnjenja, samo uz saopštenje, tako da ja doživim šok, i to posle 10 godina zajedničkog života?

Odgovor

Poštovana,

Draga čitateljko, u nezavidnoj ste poziciji.

Nakon deset godina veze dobili ste formalno saopštenje o raskidu, bez razgovora, i to baš u trenutku kada ste mislili da vam je veza solidna. To prosto boli.

Pitate kako je mogao da leži pored vas ćuteći i kako je mogao da ode tako hladno i iznenada. Da bih odgovorio, moram da vam ukažem na nešto neprijatno, a to je da se ovakav ishod sigurno "kuvao" vec neko vreme unazad. To što je iznenadno vama, nije bilo iznenadno njemu i to je tužna, neizbežna neminovnost mnogih raskida. Onaj koji ostavlja je uglavnom promislio više puta o svemu, doneo odluku, čak i odradio deo tugovanja za tom vezom i on je "spreman" za kraj. Onaj koji je ostavljen je uglavnom uhvaćen nespreman i oseća se kao da su mu izvukli tlo pod nogama.

Ako pogledate unazad, videćete znakove distanciranja. Prvo se proredio seks, pa poljupci, pa razgovor, pa nastupaju hladnoća i/ili svađe. Čovek se ne probudi jednog jutra bez osećanja prema osobi sa kojom je proveo deceniju, ta osećanja se polako menjaju i gase. Onih šest meseci "blagog zahlađenja" i ona dva meseca svađa bili su "početak kraja".

Zašto saopštenje, a ne razgovor? Ovde neću da vam lažem da znam vašeg bivšeg. Lako je nekoga proglasiti čudovištem, ali retko kad je to tačno. Ali mogu reći da: ljudi koji odlaze ćuteći i sve obave jednim hladnim potezom najčešće to ne rade iz okrutnosti. Rade to jer ne mogu da podnesu da gledaju bol u vasim očima i da sede sa osećajem sopstvene krivice. "Čist rez" deluje suvereno, ali nekad je kukavičluk u finom odelu. To vam, nažalost, ne vraća deset godina, ali možda vam skida sa leđa ideju da niste vredeli dovoljno da biste zaslužili rečenicu objašnjenja.

Sad da pređemo na naredni aspekt:

Vi se grizete što niste videli sta se sprema. Znaci skoro uvek postoje, samo retko izgledaju onako dramatično kako očekujemo. Bračni istraživač Džon Gotman decenijama je posmatrao parove i izdvojio četiri ponašanja koja toliko dobro predviđaju raspad veze da ih je nazvao "četiri jahača apokalipse". Prvi je kritika, ali ne ono normalna kritika poput "smeta mi kad ovo radiš", nego kritika koja napada na samu ličnost, na ono što partner jeste. Drugi, i najsmrtonosniji znak jeste prezir: prevrtanje očima, coktanje, sarkazam, ono suptilno omalovažavanje koje partneru poručuje "ti si niže biće". Treći je defanzivnost, kada svaki razgovor postane suđenje ili bojno polje gde neko mora biti u pravu, a neko "u krivu". A četvrti jahač, onaj kojeg ćete verovatno prepoznati, jeste distanca, zid, neprisutnost. Čovek se isključi, ućuti, povuče se i fizički i emotivno, i prosto ga više nema u odnosu. Vaše proređivanje razgovora i ta hladnoća o kojoj pišete su udžbenički primer tog četvrtog jahača.

Ester Perel tome dodaje nešto što mi se čini još bližim vašem slučaju. Ona kaže da veze obično ne umiru u svađi, nego u ravnodušnosti. Svađa bar znači da je nekome stalo. Mnogo opasniji znak je tihо odsustvo, kada su dvoje ljudi i dalje tu, prisutni, ljubazni, funkcionalni, a između njih zeva jaz. Perel to zove "prisustvom odsutnosti". Erotika nestaje prva jer ona traži radoznalost i živost, a kada partner prestane da vas vidi kao nekog interesantnog koga tek treba da otkrije, gubi se želja.

Pa zašto onda ne vidimo te jahače dok nam galopiraju kroz dnevnu sobu?

Pre svega, zato što ne želimo. Videti znači prihvatiti gubitak, a psiha će učiniti svašta da nas poštedi nepodnošljivog. To se zove poricanje i to je psihološka odbrana. Drugo, tu je ona vaša rečenica da je "povremeno odnos bio kao pre". Ništa ne drži čoveka u nadi tako čvrsto kao nepredvidiva, povremena nežnost. Kockarnice rade na istom principu nasumicnih dobitaka koji vas drze zalepljenim za slot mašinu, jer svako sledeće povlačenje bi moglo biti džek pot. Treće, promene su bile spore i suptilne, tako da se neosetno navikavamo. Da se odnos promenio naglo, u jednom danu, pobegli biste glavom bez obzira. Ovako, malo po malo, polako se pomerala granica onoga što je "normalno". Četvrto, kada smo uplašeni da odnos klizi, energiju trošimo na to da partnera umirimo i zadržimo, a ne na to da trezveno gledamo šta se dešava. Strah nas oslepi baš kad nam je vid najpotrebniji. I peto, mi se često zaljubimo u sliku partnera od pre i nastavimo da gledamo nju, a ne čoveka koji nam trenutno sedi preko puta.

Zato vas molim da ne krivite sebe. Niste bili slepi, bili ste odani i puni nade, a to su lepe osobine, ne mane. Jedino pitanje koje bih voleo da sebi postavite, kada bol malo popusti, nije "kako je on mogao". Na to pitanje odgovor leži u njemu i nikada ga nećete dobiti onako kako vam treba. Bolje je pitati se: tih šest meseci imali ste tihi osećaj da nešto nije u redu, ali ste sebi rekli da to nije važno. Tu, u toj navici da sopstveni unutrašnji glas proglasite nebitnim, leži nešto što je vaše i na čemu biste mogli da poradite. Do tada, čeka vas proces tugovanja - prepustite mu se, jer ako pokušate da ga ubrzate, samo ćete prolongirati patnju. Jedna od faza tog procesa i jeste ovaj deo u kom pokušavate da uhvatite kontrolu nad nečim nad čim je nemate i pitate se "kako je mogao", iako vam taj odgovor ništa ne menja. Očigledno je mogao, čim je tako uradio.

Pošto tema dotiče dosta bolnog materijala, jedna iskrena napomena: ako u nekom trenutku ova tuga postane preteška da je nosite sami, razgovor sa psihoterapeutom uživo zaista može da pomogne.