Imala sam AFERU NA MORU i zaljubila se, a MUŽA VOLIM i imam neizdrživu potrebu da mu sve ispričam! Da li to da uradim ili je pametnije da ĆUTIM?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Prevarila sam na moru muža i sad ne mogu da izbacim to iz glave. Zaljubila sam se, a supruga volim i znam da je ovo prolazno, ai imam neizdrživu potrebu da mu sve ispričam. Šta da radim?

Odgovor

Poštovana,

Trenutno ste pred dve različite dileme. Jedna je: "Šta mi se, zaboga, dogodilo?" Druga je: "Da li da kažem mužu?"

Niko ne može da vam kaže "recite" ili "nemojte reći". Ljudi različito doživljavaju brak, vernost i granice između transparentnosti, privatnosti, diskrecije i obmane. Za nekoga je potpuna transparentnost osnov poverenja i smatrao bi da partner ima pravo da zna. Neko drugi veruje da i u braku postoji deo života za koji sami snosimo odgovornost i da ne mora partner baš sve da zna. Uostalom neminovno je da nikoga ne posedujemo potpuno, niti da možemo imati pristup svakom delu tuđog unutrašnjeg sveta, ma koliko ga voleli.

Zato bi bilo dobro upoznati tu vašu "neizdrživu potrebu" da mu sve ispričate. Šta očekujete da će se dogoditi kada kažete? Šta želite da dobijete tim priznanjem?

Priznanje može biti čin poštovanja prema mužu. Možete smatrati da se dogodilo nešto što se neposredno tiče i njegovog života i da on ima pravo da zna sa kim živi, šta se dogodilo u njegovom braku i da na osnovu toga donese svoje odluke. Takav razgovor može otvoriti veoma bolna pitanja koja su možda dugo bila sklonjena sa strane.

Postoji i druga mogućnost. Krivica je teško osećanje i prirodno želimo da je se oslobodimo. Ispovedimo se, kažemo sve i na trenutak olakšamo dušu. Međutim, onda deo tereta koji smo do tada nosili sami sada izručujemo partneru na glavu, a taj partner do tog trenutka nije ni znao da taj teret postoji. On je sada u šoku, ne zna šta ga je snašlo, ima pitanja, vrte mu se razne slike po glavi, oseća sumnju, bes, možda i strah da više ništa nije onako kako je mislio. Zato se neki ljudi vode principom: "Ne želim da znam, ako to već radiš, pobrini se da ne saznam."

Zapitajte se: Želim li da mu kažem zato što mislim da on ima pravo da zna ili zato što ne mogu da podnesem teret krivice i potrebno mi je da mi on oprosti ili da me kazni da bih mogla da živim sa sobom? Verovatno će u odgovoru biti pomalo od oba, ali šta preovlađuje?

Naravno, i ćutanje ima svoju cenu. Ako odlučite da mu ne kažete, ostajete sami sa odgovornošću za ono što ste uradili. Onda morate da vidite možete li da živite sa tim, možete li sebi vremenom da oprostite i da li ćete iz ovog iskustva nešto naučiti i nešto promeniti. Ako stvarno proniknete u motive vaše afere, otkrijete zašto vam je to bilo potrebno, nađete način da te potrebe zadovoljite unutar braka i time ga unapredite, onda možda ova tajna može da ostane samo tajna, a vi možete da oprostite sebi, jer ste se promenili na bolje i nešto naučili. Međutim, ako ne možete ovo da izvedete, ta tajna će se pretvoriti u jaz između vas - osećaćete krivicu koja će se "inficirati" u stid, pokušavaćete da se iskupite, biće vam teško da primite partnerovu ljubav, jer ne verujete da je zaslužujete i vaš odnos će ostati lišen zadovoljstva. Druga varijanta je da se krivica "inficira" i pretvori u sujetu, pa počnete da nalazite mane partneru kako biste opravdali svoj postupak: "da je bio bolji, ja ne bih to uradila...", što može da počne da vodi u nepotrebne konflikte. Ukoliko odlučite da prećutite, a ne izvučete lekciju iz ovog iskustva, nećete moći da se oslobodite krivice, vaša psiha će pribegavati različitim mehanizmima odbrane od te iste krivice i to će narušiti autentičnost vašeg braka.

Zato, pre odluke, pokušajmo da razumemo šta se zapravo dogodilo na tom moru.

Kažete: zaljubili ste se, a muža i dalje volite. To zvuči kao kontradikcija, ali ljudska osećanja su često kontradiktorna, ambivalentna i "muljava". Moguće je voleti jednu osobu, a osetiti snažnu zaljubljenost prema drugoj.

Pritom, nije ni uvek jasno da li u aferi tražimo drugu osobu ili tražimo neku drugu verziju sebe? Možda vam se nije dopao samo taj čovek. Možda vam se dopala i žena koja ste bili pored njega. Ko ste bili tih dana? Da li ste se osećali mlađe, slobodnije, poželjnije, razigranije? Da li ste na nekoliko dana prestali da budete supruga, majka, zaposlena žena, osoba koja rešava račune, obaveze i svakodnevne probleme? Da li vas je neko ponovo pogledao kao ženu koju tek treba upoznati i osvojiti? Da li ste vi sami ponovo osetili kao TA žena? Ponekad nas erotski naboj same situacije opije više od osobe sa kojom smo imali aferu.

Zato ni zaljubljenost koju sada osećate ne mora nužno da znači: "Udala sam se za pogrešnog čoveka, a sada sam pronašla pravog." Možda to i govori nešto o tom drugom muškarcu, ali mnogo više govori o delu vas koji se u svakodnevnom životu izgubio, uspavao se ili ostao željan nečega. Možda se baš tu kriju "uputstva" za to kako možete poboljšati svoj brak ili svoj lični nezavisni život. Tek kada kada prođe malo vremena moći ćete jasnije da vidite šta je zapravo bilo vaše (strast, nezadovoljene potrebe), šta njegovo, a šta je pripadalo moru, odmoru, tajnosti i izlasku iz svakodnevnog života.

Razumevanje svega toga ne služi tome da sebi objasnite kako niste ništa skrivili. Ne možemo se "liferovati" odgovornosti za svoje postupke. No, postoji velika razlika između opravdavanja postupka i pokušaja da razumemo zašto smo ga napravili, kako ga ne bi ponovili. Ako ne razumemo zašto smo prešli sopstvenu granicu, mnogo je teže da nešto iz toga naučimo.

Tek onda dolazi na red priznanje.

Ako odlučite da kažete, moraćete da ostavite mužu pravo na njegovu reakciju. Možda će želeti da razume, možda će biti besan, možda će se udaljiti, možda će vam oprostiti. Priznanje nije "undo" dugme i ne možete unapred odrediti šta će vaš muž uraditi sa informacijom koju dobije. U tom trenutku, vaš prvi brak je gotov, a vi zajedno donosite odluku da li želite drugi brak, ponovo jedno sa drugim, jer nakon priznanja ništa neće biti isto.

Doduše, ništa više neće biti isto čak i ako odlučite da ćutite. Tada nema muža koji treba da vas kazni, oprosti vam i time skine krivicu sa vas. Moraćete sami da uradite taj posao: da priznate sebi šta ste uradili, razumete zbog čega, odlučite šta dalje želite od svog braka, posvetite se određenim promenama i oprostite sebi.

Ulog je veliki, stoga ne žurite - nije mudro veliku odluku donositi dok ste istovremeno zaljubljeni, preplašeni i preplavljeni krivicom. Pustite da se voda razbistri i pokušajte da se ne zaglavite u pitanju: "Kakva sam ja žena ako sam ovo uradila?" Jedan postupak jeste važan i ima posledice, ali nije cela vaša ličnost. Ruminiranje o tome "da li sam loša osoba" vas zaista neće odvesti nigde. Sa druge strane, ako pitanje formulišete "Da li sam loše postupila i zašto?", možete saznati zanimljive stvari o sebi. Ne zalažem se za preveliku popustljivost prema sebi, ali smatram da ne treba sebi da uskraćujemo bazično ljudsko dostojanstvo, šta god da smo uradili. Uprkos rasprostranjenim uverenjima, stid i sramota nam ne pomažu da učimo na svojim greškama. Stid i sramota pogađaju samu srž naše vrednosti i teraju nas da svoje greške i mane još bolje sakrijemo - ako treba i sami od sebe. Krivica je ta koja greške pretvara u lekcije, a krivica je uvek vezana za postupak - ne za ličnost u celini.

Dakle, korisnije pitanje sada glasi: Šta mi ovo što sam uradila govori o mojim potrebama, mojim kapacitetima, mojim preferencijama, mojim limitima? Šta govori o mom braku, o onome za čim čeznem i o tome kakva želim da budem od ove tačke pa nadalje?

Tek onda krivica može da uradi svoj posao, a to je da prestane da bude kazna koju sebi iznova izričete i postane odgovornost: nešto sam uradila, razumem zašto, prihvatam posledice i biram šta ću sa tim saznanjem dalje.