Moj muž i ćerka se neprestano SVAĐAJU i VREĐAJU, ja sam između dve vatre, a oni su isti! Kako da ih pomirim?

Pitanja možete slati i na e-mail adresu zenaportal@ringier.rs sa naznakom "Pitajte psihologa", ali i direktno formularom na našem portalu. Odgovore koje će psiholog Leo Ivanišević dati, objavljivaćemo na portalu Žena.rs svake subote u 16h. Sva objavljena pitanja biće anonimna.

Pitanje

Poštovani, u današnje vreme je jako teško sačuvati skladan brak i zdravu porodicu. Za moju porodicu mogu reći da je skladna uz manje ili nekad veće rasprave koje su sastavni deo života.

Problem je što se moja ćerka koja je u ranim dvadesetim često raspravlja sa ocem, sličnog su temperamenta, s tim što ćerka kad počne ne ume da se zaustavi sa ubeđivanjem, a suprug je izvređa, kaže reči koje ne bi trebao i verovatno nje želeo.

Ja sam u toj situaciji u teškoj poziciji oboje očekuju da stanem na njihovu stranu, a ja šta god da uradim pogrešno je. Teško mi pada kad je napeta situacija u kući, ovaj put su oboje preterali i ni jedno ne popušta, molim za savet!

Odgovor

Poštovana,

Iz vašeg pitanja imam utisak da vas ne iscrpljuju toliko rasprave između supruga i ćerke koliko mesto na kome ste se našli i uloga koja vam je dodeljena. Kao da ste između dve vatre. Oboje očekuju da ih razumete, oboje očekuju da ih podržite, a vi već unapred znate da će se onaj drugi osetiti iznevereno.

To je veoma težak položaj i razumljivo je da umara.

Čitajući vaše pitanje, primetio sam da ste nekoliko puta pomenuli koliko vam je teško kada u kući vlada napetost. To mi govori da vam je mir u porodici veoma važan. To je lepa osobina, ali ume da postane zamka. Ljudi koji su osetljivi na konflikte često polako preuzmu odgovornost za nešto što zapravo nije njihova odgovornost. Počnu da veruju da je njihov zadatak da svi budu dobro.

Nažalost, nijedan član porodice nema tu moć.

Iz onoga što opisujete, rekao bih da su suprug i ćerka temperamentom veoma slični. Oboje teško odustaju, oboje žele da budu shvaćeni i oboje, kada osete da ih druga strana ne razume, pojačavaju intenzitet i eskaliraju. Vaša ćerka pokušava da ubedi, vaš suprug odgovara uvredama. Na kraju niko nikoga više ne sluša.

U celoj priči najvažnije je da razdvojite šta jeste, a šta nije vaš zadatak.

Jeste vaš zadatak da kažete da vređanje nije prihvatljiv način razgovora. Jeste vaš zadatak da zaštitite sebe ako atmosfera postane nepodnošljiva. Jeste vaš zadatak da budete majka i supruga.

Ali nije vaš zadatak da rešite njihov odnos.

Koliko god vama ćerka zauvek ostala dete, ona je danas mlada odrasla osoba. Odnosi sa roditeljima u tim godinama se menjaju. To je period kada se uči kako da se ne slažemo, a da se ipak ne povredimo. Sa druge strane, vaš suprug je odgovoran za svoje reči, bez obzira na to koliko je ljut ili isprovociran. Bes može da objasni nečije ponašanje, ali ga ne opravdava.

U porodičnoj terapiji postoji pojam triangulacije. To je trenutak kada dvoje ljudi koji imaju problem nesvesno uvuku treću osobu da nosi napetost umesto njih. Čitajući vaše pitanje, imam utisak da se upravo to dogodilo. Dok se oni bore jedno sa drugim, vi pokušavate da sačuvate mir za svo troje.

Problem je što taj mir ne može da počiva na jednoj osobi, to je zajednički poduhvat.

Možda će vam pomoći da sebi postavite jedno jednostavno pitanje: Da li pokušavam da rešim njihov problem ili pokušavam da umirim svoj osećaj nemoći dok ih gledam kako se svađaju? Ta dva nisu isto.

Postoji još jedna stvar koju bih voleo da razmotrite. Nekada ljudi koji najviše vole svoju porodicu počnu da veruju da je sklad isto što i odsustvo konflikta. A zapravo nije. Zdrava porodica nije ona u kojoj se niko nikada ne posvađa. Zdrava porodica je ona u kojoj ljudi mogu da se posvađaju, da svako preuzme odgovornost za svoj deo problema i da se izmire. Ako jedan član porodice stalno gasi požare, ostali nikada ne nauče kako da ih sami ugase.

Zato mislim da je možda najvažnije da izađete iz uloge posrednika. Ne zato što vam nije stalo, nego upravo zato što jeste.

Možete da kažete suprugu da vas bole njegove uvrede i da ne podržavate taj oblik komunikacije. Možete da kažete ćerki da upornost nije isto što i razgovor i da je nekad važnije biti ljubazan nego biti u pravu. Možete da saslušate oboje, kažete šta mislite i da naglasite da nije vaše da se mešate u odnos i zauzimate strane.

Ne morate da presudite ko je u pravu, štaviše, to je upravo ono što želite da izbegnete. Pritom, u većini konflikata niko nije skroz u pravu ili skroz u krivu, svako ima neke argumente na svojoj strani i svako je u nečemu u pravu, dok istovremeno svako u nečemu greši. To je kompleksnost koji ljudi teško sagledavaju onda kada su nameračeni da pobede i isteraju svoje. Svaki pojedinac za sebe odlučuje kada mu je važnija sujeta, a kada odnos.

Ponekad je najveća pomoć koju možemo da pružimo ljudima koje volimo upravo to da im vratimo odgovornost za njihov odnos. Tek tada imaju priliku da ga zaista promene. Kao što vaša ćerka ne moze naterati oca da se promeni, kao što on ne može naterati nju da se promeni, tako isto ni vi ne možete da promenite ni jedno ni drugo. Tek kada zaraćene strane u konfliktu mogu da prihvate onog drugog takvog kakav je i kada se fokus prebaci na zajednicki interes i pomeri sa tačaka razlikovanja i sukoba, može se poći ka pomirenju. Vi možete vašoj porodici modelovati to prihvatanje time što ćete im oboma ponaosob pokazati da ih prihvatate takve kakvi jesu, cak i kada njihove zajedničke osobine narušavaju odnos između njih dvoje.