Stanovnici Odese suočavaju se s problemima poput nedostatka struje, vode i grejanja
Mnogi stanovnici, uključujući ranjive grupe, suočavaju se s ozbiljnim izazovima i traže podršku
Kada čuje eksplozije, Tetjana Ribak čini jedino što može – leži u svom krevetu i čeka. Ne može da hoda, ne može u sklonište. Nedavno je zamolila socijalnu radnicu da joj prozore zalepi svečanim crvenim ukrasnim papirom, starim vojnim plakatima i verzijom molitve "Oče naš" kako više ne bi morala da gleda ruske dronove.
Poslednje dve nedelje Rusija je usmerila svoju vojnu moć na bombardovanje njenog rodnog grada, Odese, najveće ukrajinske luke, neprestano ga zasipajući dronovima i projektilima u najgorem napadu na grad tokom gotovo četvorogodišnjeg rata, piše Njujork tajms.
Život u mraku i hladnoći
Tetjana Ribak, koja godinama živi sa invaliditetom, ovog meseca je bila bez struje najmanje devet dana. Četiri od tih dana nije imala ni grejanje ni vodu. Socijalna radnica morala je da joj nosi boce sa vodom na sedmi sprat. Da bi se ugrejala, obukla je dva para čarapa, dvoje toplih pantalona, džemper i debeli frotirni bade-mantil i pokrila se sa dva ćebeta.
- Psihološki, niko ovo više ne može da izdrži - rekla je 64-godišnja Ribak sedeći u svom krevetu i dodala:
- Moj nervni sistem je potpuno uništen. Baš sinoć, kada je nestalo struje i počelo granatiranje – sirene za vazdušnu uzbunu – bilo je zastrašujuće glasno. Ali još strašniji je bio udarni talas. Moja vrata i prozori su se tresli – tup, tup, tup – a ja sam ležala tamo, nesposobna da bilo gde pobegnem, bez mesta gde bih otišla.
Odesa na meti osvete
Ukrajinci nagađaju da Moskva napada Odesu, grad na Crnom moru, iz osvete za nedavne ukrajinske udare na flotu u senci koju Rusija koristi za transport nafte i izbegavanje sankcija. Dok veći ukrajinski gradovi obično doživljavaju talase intenzivnog ruskog bombardovanja, nakon kojih slede mirniji periodi, Odesa je pod gotovo neprestanim napadima od ranih jutarnjih sati 12. decembra. Rusija uglavnom cilja gradske luke i energetsku infrastrukturu. U napadima je ubijeno najmanje devet osoba.
Snalažljivost u svakodnevici
Pošto danima nema struje, gasa i vode, stanovnici pune svoje telefone i računare u državnim centrima za pomoć ili prodavnicama, a obroke kuvaju na improvizovanim pećima na otvorenom. Plastične kese sa mlekom, jajima i pavlakom drže na prozorskim daskama kako bi ostale hladne. Neki su postavili velike generatore u dvorištima kako bi komšije mogle da dobiju struju.
Otpornost Ukrajinaca, koji su se zbijali nakon ruske invazije u februaru 2022. godine, postala je gotovo kliše. Oleksij Kolodčuk (83) kaže da mu nestanci struje i grejanja ne predstavljaju veliki problem. Najviše žali što je zaboravio da stavi svoj boršč napolje na hladnoću, pa se pokvario. Imao je i poruku za ruskog predsednika Vladimira Putina.
- Ponekad pomislim, kad bih mogao da priđem Putinu sa štapom, dobro bih ga udario po glavi – možda bi ga to urazumilo, jer očigledno nešto tamo nije u redu - rekao je Kolodčuk.
"Samo želim da ovo ludilo prestane"
Ipak, nakon gotovo nedelju dana bez struje, strpljenje nekih stanovnika Odese je na izmaku. Organizovali su protest. Za neke starije osobe, suočavanje sa ovim teškoćama uoči Božića i Nove godine dodatno otežava pronalaženje optimizma.
Valentina Avdijenko (72) jedinu radost pronalazi u svom trogodišnjem unuku Denisu. On je veseo bez obzira na sve. Kad god se oglase sirene, viče: "Balistika, balistika", oponašajući odrasle.
- Samo želim da ovo ludilo prestane. Toliko smo umorni. Kada će se ovo konačno završiti - rekla je nedavno dok je u mraku šepala ulicom prema svom domu.
Teret slomljenih veza
Za starije koji pamte život u Sovjetskom Savezu, ovaj rat je još teži jer suprotstavlja Ukrajince Rusima, koje su nekada smatrali braćom. Mahadan Farkhijev (73) služio je 25 godina u sovjetskoj vojsci sa Ukrajincima i Rusima. Borio se u Avganistanu, gde je ranjen.
Na stolu u dnevnoj sobi čuva fotografiju sebe u uniformi, sa grudima punim sovjetskih medalja. Danas više ne razgovara sa bratom i sestrom koji žive u Rusiji.
Briga za najranjivije
Nedavno ga je posetila Olha Demidova, socijalna radnica iz ukrajinske humanitarne organizacije "Kultura demokratije". Zatekla ga je na kauču sa suprugom Anastasijom i njihovim četrdesetdvogodišnjim sinom Andrijem, koji ima cerebralnu paralizu. Ne može da govori ni da hoda, a uzima samo pasiranu hranu. Roditelji mu menjaju pelene četiri puta dnevno.
Kada je granatiranje snažno, porodica premešta Andrija u kolicima u hodnik. Tada njihov sin steže šake i zatvara oči dok eksplozije ne prestanu. "Jer, ne daj Bože – kuda bismo sa njim pobegli?", pita se Farkhijev.
Demidova kaže da je veliki deo njenog posla postalo ohrabrivanje korisnika. "Kada nema struje, nema grejanja, nema vode, nastupi neka vrsta apatije", rekla je. "Pomislite, to je to, kraj je. A onda shvatite – ne. Apsolutno ne. Ne smete da odustanete. Morate da nastavite. Morate ovo da preživite. Da izdržite. Biće bolje."
Molitva za mir
Za Tetjanu Ribak, ženu prikovanu za krevet u svom stanu na sedmom spratu, život nije trebalo ovako da se odvija. I sama je nekada radila kao socijalna radnica i brinula o drugima. Posle teške operacije bubrega 2023. godine, izgubila je veliki deo funkcije u nogama.
Uvek je mislila da će joj u starosti pomagati njena deca. Međutim, tri sina, najstariji od 45 godina i tridesetpetogodišnji blizanci, retko je posećuju – svi se bore na frontu. Ćerka je prošle godine pobegla iz Ukrajine jer više nije mogla da izdrži stres.
Iako je nekada mogla da spava tokom vazdušnih uzbuna, koje ponekad traju i do deset sati, sada više ne može. "Sve što sada želim jeste nekakav mir, makar i mali njegov deo", rekla je. "Moje zdravlje se jednostavno urušava. Osećam da mi je snaga na nuli. Više nema snage.", prenosi Njujork tajms.
