Američki predsednik Tramp najavio je carinske mere, koje su izazvale diplomatske nesuglasice, ali su brzo povučene nakon dogovora
Suecka kriza iz 1956. označila je jednu od prvih velikih nesuglasica među saveznicima posle Drugog svetskog rata
Sukob između Amerike i Evrope oko Grenlanda nije prvi put da se saveznici nađu u suprotnim taborima u vreme krize – uključujući Suecku, rat u Ukrajini i Vijetnamu, kao i onaj carinama.
Sukob oko Grenlanda je eskalirao nakon što je američki predsednik Donald Tramp najavio da će uvesti carine od 10% na robu iz osam evropskih zemalja, koje će rasti i ostati na snazi sve dok SAD ne postignu dogovor o kupovini ostrva. Evropa je otvoreno raspravljala o odmazdi u vidu carina, sankcija, pa čak i trgovinskoj "bazuki", ali je u Davosu Tramp iznenada objavio da carine neće uvoditi i da je postignut dogovor o Grenlandu.
Koplja su se lomila u Davosu, gde je Grenland jedna od najvažnijih tema. Ali, duboka neslaganja među saveznicima izbijala su još od Drugog svetskog rata, dovodeći do transatlantskih diplomatskih kriza, uključujući:
- Suecku krizu
- Vijetnamski rat
- Raketnu krizu ‘70-80-ih
- Invaziju na Irak
- Američku antiterorističku politiku nakon napada 2001. (vanredno prebacivanje pritvorenika)
- Rat u Ukrajini
- Američka nacionalna bezbednosna strategija
- Rat carina
Davno pre grenlandske, Suecka kriza možda je najbolji primer ranih izazova američko-evropskom jedinstvu u posleratnoj eri i šta se dogodilo kad su se SAD okrenule protiv Starog kontinenta.
Suecka kriza
Kad su Francuska, Britanija i Izrael 1956. izvršili invaziju na Egipat, sa ciljem da svrgnu predsednika Gamala Abdela Nasera i ponovo preuzmu kontrolu nad Sueckim kanalom, SAD su upotrebile ozbiljan diplomatski i ekonomski pritisak da to zaustave. Ova intervencija je ozbiljno zategla odnose Vašingtona sa Londonom i Parizom, koji su bili ključni saveznici tokom Hladnog rata, i predstavljala je prekretnicu u opadanju posleratnog uticaja Evrope. Iako su Amerika i Evropa kasnije produbile saradnju kroz NATO i širenje ekonomskih veza, epizoda sa Suecom razotkrila je neke temeljne razlike u strateškim prioritetima i nacionalnim interesima obe strane, piše “Vion”.
Tenzije su počele krajem jula 1956, kad je Naser nacionalizovao kompaniju “Suecki kanal”, kojom su od njene izgradnje 1869. upravljali britanski i francuski interesi. Zabrinuta zbog mogućeg sukoba između saveznika u NATO-u i rizika od sovjetske intervencije, administracija Dvajta Ajzenhauera zalagala se za diplomatsko rešenje spora. Ali, uznemirene gubitkom uticaja i prihoda, Britanija i Francuska su se tajno se dogovorile sa Izraelom o pokretanju vojne intervencije.
Izraelske snage su krajem oktobra 1956. izvršile invaziju na Sinajsko poluostrvo, nakon čega je usledilo iskrcavanje britanskih i francuskih trupa u blizini Port Saida, u operaciji poznatoj kao “Musketar”.
SAD su izvršile snažan pritisak, preteći ekonomskim sankcijama i podržavanjem rezolucije UN koja je pozivala na prekid vatre, u retkom slučaju da javno spore vojnu strategiju svojih najbližih evropskih saveznika. Suočene sa tim, britanske i francuske snage povukle su se do decembra 1956, a izraelske početkom 1957. Javna osuda SAD dvojice ključnih saveznika privremeno je narušila odnose i doprinela ostavci britanskog premijera Entonija Idna u januaru 1957.
Ipak, do marta 1957. bilateralni odnosi između SAD i Britanije su se oporavili, pod vođstvom Idnovog naslednika, Harolda Makmilana.
Šta je sa drugim krizama
Vijetnamski rat
Iako su evropske zemlje - sa izuzetkom Francuske - pružale diplomatsku podršku SAD, odbile su da pošalju svoje trupe. Ulični protesti širom Evrope protiv rata imali su značajnu političku cenu za vlade na kontinentu, koje su morale da usklade podršku Vašingtonu sa slabljenjem sopstvene popularnosti u zemlji, što je opteretilo transatlantske odnose, piše “Los Anđeles tajms”.
Raketna kriza ‘70-80-ih poznata i kao “drugi Hladni rat”
Sovjetsko raspoređivanje raketa SS-20, koje su mogle brzo da pogode ciljeve u Zapadnoj Evropi, primoralo je NATO da u Evropi rasporedi američke projektile “peršing” sa nuklearnim bojevim glavama i krstareće rakete. To je izazvalo je talas nezadovoljstva širom kontinenta i masovne antinuklearne mirovne demonstracije ispunile su ulice evropskih prestonica ’80-ih.
Američka invazija na Irak 2003.
Izazvala je ozbiljnu krizu u odnosima sa Evropom, posebno sa Francuskom i Nemačkom, nakon što su te zemlje odbile da podrže napad na vladu predsednika Sadama Huseina. Javno protivljenje ratu u Evropi bilo je široko rasprostranjeno.
Vanredno prebacivanje pritvorenika
SAD su u okviru svog “rata protiv terorizma” nakon napada 11. septembra 2001. hvatale osumnjičene, koje su zatim prebacivale u objekte u zemljama gde su oni ispitivani - a često i mučeni - van domašaja američkog prava. Iako su neke evropske vlade bile saučesnice u tom programu, javni protesti primorali su ih da osude ovu praksu.
Rat u Ukrajini
Tramp je po ulasku u Belu kuću preokrenuo američku politiku prema ruskoj invaziji na Ukrajinu, započetoj 2022. Kao i pre, govorio je sa simpatijama o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, dok je prema ukrajinskom Volodimiru Zelenskom bio hladan, a posebno se ističe svađa pred kamerama u Beloj kući prošlog februara. Nakon toga, Tramp je značajno smanjio američku vojnu pomoć Kijevu. Uznemireni evropski lideri vršili su pritisak na Trampa da stane na stranu Ukrajine.
Američka bezbednosna strategija
Trampova administracija predstavila je u decembru novu strategiju nacionalne bezbednosti, u kojoj su evropski saveznici prikazani kao “slabi”. U dokumentu, koji je šokirao Evropu, saveznici su oštro kritikovani zbog svojih politika migracija i slobode govora, uz tvrdnje da se suočavaju sa “perspektivom brisanja civilizacije”, a dovodi se u pitanje i njihova dugoročna pouzdanost kao američkih partnera.
Rat carinama
Tramp je prošlog jula zapretio kontinentu uvođenjem visokih trgovinskih carina, što je protumačeno kao izrazito neprijateljski potez. Tramp je prvobitno najavio carine od 30% na robu iz EU, koja je sa svojih 27 članica najveći trgovinski partner SAD. Kasnije su se obe strane složile oko okvira kojim je za većinu robe utvrđena carinska stopa od 15%.
