Pobeda Zohrana Mamdanija u Njujorku simbolizuje rastući uticaj levog krila unutar američkih demokrata i potencijalnu promenu identiteta stranke
Mlađa generacija birača gura stranku ulevo, tražeći univerzalno zdravstveno osiguranje, veću socijalnu zaštitu i oporezivanje bogatih, jer su prioriteti kao stanovanje i studentski dug važniji nego pre
Pobeda Zohrana Mamdanija na izborima za gradonačelnika Njujorka krajem prethodne godine donela je veliku perceptivnu promenu u američkoj politici. Za mnoge u Sjedinjenim Državama ona predstavlja simbol mnogo šire promene koja se već nekoliko godina odvija unutar američke Demokratske stranke i potencijalnu političku prekretnicu.
Generacija levih političara inspirisana Bernijem Sandersom i Aleksandrijom Okasio-Kortez u prethodnoj deceniji nije uspela da politički kapitalizuje veliki entuzijazam, ali sada sve više postaje ozbiljan politički blok koji pokušava da redefiniše identitet demokrata iznutra. To se pokazalo naročito nakon poraza na predsedničkim izborima 2024. godine i slabijeg odgovora stranke na još jači trampizam od vraćanja republikanaca na vlast.
Istovremeno, ankete pokazuju da se i samo biračko telo Demokratske stranke pomera ulevo, pri čemu se znatno povećao broj demokrata koji sebe definišu više levo na spektru, dok su zahtevi za univerzalnim zdravstvenim osiguranjem, većim oporezivanjem najbogatijih i snažnijom socijalnom državom postali gotovo mejnstrim unutar stranke. Razloga za takav razvoj ima više, a prvi je svakako generacijska smena. Mlađi birači imaju drugačije prioritete od starijih demokrata koji su decenijama dominirali partijom. Njima su pristupačnost stanovanja, studentski dugovi, troškovi zdravstvene zaštite, klimatske promene i rast ekonomske nejednakosti često važniji od pitanja koja su oblikovala demokratsku politiku devedesetih godina. Zbog toga, kandidati poput Mamdanija uspešno kombinuju klasične levičarske ekonomske teme sa modernim identitetskim pitanjima, te tako nude program koji je posebno privlačan mlađim i obrazovanijim biračima velikih gradova. Ova biračka baza je kor levičarske podrške, jer se radi o demografskoj grupi koja ima strah da će živeti lošije od svojih roditelja, prvenstveno zbog nepristupačnosti stanova, studentskih dugova i rasta troškova života u najvećim gradovima.
Drugi razlog popularizacije levičarske antisistemske retorike jeste razočaranje partijskim establišmentom. Nakon poraza od Donalda Trampa, deo demokratskih birača smatra da tradicionalni centristički pristup više ne uspeva da mobiliše biračku bazu. Umesto postepenih reformi, nova generacija političara zagovara ambicioznije promene i otvorenije se suprotstavlja velikim korporacijama, finansijskom sektoru i najbogatijim slojevima društva, a to deo mlađih simpatizera demokrata želi da čuje. Kroz ovaj levo-populistički diskurs oni uspevaju da mobilišu aktiviste i volontere koji predstavljaju važan resurs u američkim kampanjama, a koji su nakon poraza 2024. u svojevrsnom nokdaunu.
To se vidi i kroz brojne ovogodišnje unutarstranačke izbore, gde levičarski kandidati imaju određeni proboj. U Mičigenu je, na primer, demokratska unutarpartijska trka za Senat postala svojevrsni referendum o budućnosti partije. Levičar Abdul El-Sajed, uz podršku Bernija Sandersa i Aleksandrije Okasio-Kortez, izazvao je kandidatkinju partijskog establišmenta Hejli Stivens. On je pobedio i tako osvojio nominaciju Demokratske partije za mesto u američkom Senatu. Čitava kampanja opisivala se kao borba za budući identitet Demokratske partije u ovoj kolebljivoj državi, a pažljivo se pratila upravo zato što se odvija u jednoj od ključnih saveznih država za predsedničke izbore.
Međutim, uprkos povoljnom talasu koji levičari trenutno imaju, postoje i ozbiljna ograničenja ovog pristupa i brojne demokrate imaju sumnje u takav nagli politički zaokret. Ono što donosi veliku popularnost u gradovima poput Njujorka, Čikaga, San Franciska ili Sijetla ne mora nužno da donosi pobedu na nacionalnom nivou, a naročito može da bude rizično ako je “politički teg” u kolebljivim državama koje donose izbornu pobedu. Američki predsednički izbori ne odlučuju se u najliberalnijim urbanim sredinama gde je Zohran Mamdani trijumfovao, već u nekoliko saveznih država u kojima često presuđuju umereni i nezavisni birači.
Zbog toga mnogi demokratski stratezi upozoravaju da bi preveliko pomeranje ulevo moglo da oteža osvajanje država poput Mičigena, Pensilvanije, Viskonsina ili Džordžije. Posebno su osetljiva pitanja poput imigracije, bezbednosti ili pojedinih kulturnih tema, gde su stavovi progresivnog krila često značajno daleko od prosečnog američkog birača, uključujući i pojedine manjine. Dok takve poruke mogu da budu politička prednost u izrazito urbanim i demografski raznovrsnim sredinama, u predgrađima i manjim gradovima mogu da predstavljaju ozbiljan izborni rizik ukoliko cela partija bude asocirana sa nekolicinom politika izrazito nepopularnih van urbanih centara.
Slična dilema pojavila se i u Mejnu, gde je levičarsko krilo pokušalo da nametne sopstvene kandidate kao dokaz da i populistička levica može da bude konkurentna u tradicionalno neizvesnim državama. Ipak, političke kontroverze oko kandidature levičara Grejama Platnera i kasnija promena kandidata pokazale su koliko je teško održati ravnotežu između ideološke mobilizacije i izborne prihvatljivosti širem biračkom telu. U ranijim trkama za Predstavnički dom i Senat u najkolebljivijim izbornim jedinicama umerene demokrate i centristi značajno su bolje prolazili protiv republikanaca nego previše progresivni kandidati, a deluje da se to nije previše promenilo.
To, međutim, ne znači da će levo krilo nužno da izgubi unutrašnju borbu. Naprotiv, moguće je da će, čak i ukoliko ne preuzmu potpunu kontrolu nad partijom, postati ključna frakcija koja određuje teme o kojima se govori. Već danas je primetno da su mnogi političari iz centrističkog dela Demokratske partije prihvatili deo njihove ekonomske retorike, posebno kada je reč o cenama stanovanja, troškovima života ili većem oporezivanju najbogatijih. Verovatnije je da će narednih godina doći do svojevrsne sinteze. Demokratski kandidati će izvesno da pokušaju da zadrže progresivnu ekonomsku politiku, koja ima široku podršku među biračima stranke, ali će istovremeno nastojati da budu oprezniji kada je reč o temama koje mogu da odbiju umerene birače u ključnim saveznim državama. Upravo sposobnost da spoje ekonomsku populističku poruku sa političkom umerenošću na pojedinim društvenim pitanjima mogla bi da odluči da li će nova generacija levičara ostati uticajna frakcija ili će zaista transformisati Demokratsku partiju u godinama koje dolaze.
Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"
