Preživeli članovi posade trpeli napade ajkula, dehidraciju i iscrpljenost u Pacifiku; spaseno je samo 316 ljudi od 1195
Američka mornarica kasno je reagovala zbog tajnosti misije i proceduralnih propusta, što je povećalo broj žrtava
Katastrofa ratnog broda USS Indianapolis jedna je od najtragičnijih pomorskih nesreća u istoriji američke mornarice. Ova teška krstarica, koja je imala ključnu ulogu u Drugom svetskom ratu, doživela je sudbinu koja je šokirala svet svojom brutalnošću i razmerama ljudskih gubitaka.
Prevozili komponente za atomsku bombu
USS Indianapolis (CA-35), teška krstarica klase Portland, porinuta je 1931. godine i bila je jedan od najvažnijih brodova američke mornarice tokom Drugog svetskog rata. Učestvovala je u brojnim ključnim operacijama na pacifičkom ratištu, uključujući bitke za Aleutska ostrva i Ivo Džimu.
Njena najznačajnija misija bila je tajna operacija u julu 1945. godine, kada je prevezla ključne komponente atomske bombe "Little Boy" na ostrvo Tinijan, odakle je kasnije bačena na Hirošimu. Misija je bila strogo poverljiva, a njen uspeh predstavljao je prekretnicu u završnici rata.
Brod je bio simbol američke mornarice i pomorske moći opremljen moćnim topovima, savremenom tehnologijom i posadom od gotovo 1.200 ljudi. Njegov značaj nije se ogledao samo u borbenim sposobnostima već i u logističkoj ulozi, jer je omogućavao brz transport osetljivog tereta i koordinaciju operacija na ogromnom pacifičkom ratištu.
Međutim, upravo je ta tajna misija dovela do okolnosti koje su rezultirale katastrofom.
Dramatično potonuće
U noći između 29. i 30. jula 1945. godine, USS Indianapolis plovio je bez pratnje od Tinijana ka Filipinima, nakon uspešne isporuke komponenti atomske bombe.
Oko ponoći japanska podmornica I-58, kojom je komandovao kapetan Močicura Hašimoto, uočila je američku krstaricu.
Podmornica je ispalila šest torpeda, od kojih su dva pogodila USS Indianapolis sa desne strane. Prvo torpedo raznelo je pramac broda, dok je drugo pogodilo mašinsko odeljenje i izazvalo katastrofalnu eksploziju.
Eksplozija je bila razorna. Plamen i voda prodrli su kroz brod, uništavajući ključne sisteme i izazivajući potpuni haos. Krstarica je počela da tone za svega nekoliko minuta, naginjući se na desni bok.
Kapetan Čarls B. Mekvej III pokušao je da organizuje evakuaciju, ali je brod potonuo za samo 12 minuta, zbog čega većina članova posade nije uspela da se bezbedno evakuiše.
Od ukupno 1.195 članova posade, procenjuje se da je oko 300 poginulo u samoj eksploziji ili ostalo zarobljeno u brodu dok je tonuo.
Borba za opstanak i napadi ajkula
Oko 900 preživelih našlo se usred Tihog okeana, rasutih u manjim grupama, uglavnom bez čamaca za spasavanje i dovoljno zaliha. Usledila je jedna od najstrašnijih borbi za opstanak u istoriji pomorstva. Posada je bila izložena nemilosrdnim uslovima - nesnosnoj vrućini, dehidraciji, gladi, hladnim noćima, ali i onome što je bilo najstrašnije - napadima ajkula.
Napadi su počeli gotovo odmah. Okeanske beloperajne ajkule, privučene krvlju u vodi i pokretima preživelih, napadale su u talasima. Preživeli su kasnije opisivali jezive prizore: ajkule bi izronile iz dubine, zgrabile pojedince i odvukle ih pod vodu.
Mnogi su gledali kako njihovi saborci nestaju u sekundi, dok su drugi pokušavali da ih oteraju udarcima ili povicima. Neki su pokušavali da ostanu u grupama kako bi smanjili rizik od napada, ali ni to nije uvek pomagalo.
Pretpostavlja se da su ajkule odgovorne za veliki broj poginulih, iako tačan broj nikada nije utvrđen. Pored napada ajkula, preživeli su se borili i sa dehidracijom, koja je izazivala halucinacije i očaj. Neki su pili morsku vodu, što je dodatno pogoršavalo njihovo stanje i ubrzavalo smrt.
Od oko 900 ljudi koji su preživeli potonuće, spaseno je samo 316 nakon četiri i po dana provedenih u vodi.
Pronašao ih avion tek posle nekoliko dana
Tragediju je dodatno pogoršala činjenica da američka mornarica nije odmah primetila nestanak broda.
Zbog tajnosti misije i ozbiljnih proceduralnih propusta, USS Indianapolis nije imao pratnju niti je njegov položaj redovno praćen.
Komanda mornarice nije ni znala da je brod potonuo sve dok preživeli nisu primećeni na otvorenom moru tri i po dana kasnije.
Prelomni trenutak dogodio se 2. avgusta 1945. godine u 10.25 časova, kada je preživele uočio avion PV-1 Ventura, kojim je upravljao poručnik Vilbur Čak Gvin zajedno sa kopilotom Vorenom Kolvelom, kao i avion PBY-2 Catalina, kojim je komandovao Bil Kičen, tokom rutinske patrole.
Gvin je odmah izbacio splav za spasavanje i radio-predajnik, čime je započeta akcija spasavanja.
Prvi je na mesto nesreće stigao amfibijski patrolni avion PBY-5A Catalina, kojim je komandovao poručnik Robert Adrijan Marks.
Marks i njegova posada bacili su splavove za spasavanje, ali je jedan uništen prilikom spuštanja, dok su ostali pali predaleko od iscrpljenih mornara. Uprkos strogim naređenjima da ne sleće na otvoreno more, Marks je zatražio mišljenje posade i odlučio da avion spusti na talase visoke oko 3,7 metara. Uspeo je da manevriše avionom i spasi 56 ljudi.
Pošto u avionu nije bilo dovoljno mesta, naredio je da se preživeli konopcima od padobrana vežu za krila letelice. Time je avion postao neupotrebljiv za dalji let.
Nakon što je pao mrak, razarač USS Cecil J. Doyle, prvi od sedam brodova za spasavanje koji su stigli na lice mesta, uključio je svoj snažni reflektor kako bi poslužio kao svetionik i ulio nadu ljudima koji su još bili u vodi. Nakon završetka akcije spasavanja, Marksov avion je potopljen jer nije mogao da bude izvučen.
Akcija spasavanja 2. avgusta bila je presudna, jer je označila kraj višednevne borbe za opstanak u gotovo nemogućim uslovima.
Bez nje bi broj preživelih bio znatno manji, pošto su dehidracija, iscrpljenost i napadi ajkula svakim satom odnosili nove živote. Taj datum ostao je simbol trenutka kada se, posle višednevnog užasa, pojavila prva nada.
Kritike za američku mornanicu
Posle katastrofe američka mornarica našla se na meti oštrih kritika. Kapetan Mekvej izveden je pred vojni sud i optužen za nemar, jer nije naredio takozvanu cik-cak plovidbu, za koju se tvrdilo da je mogla da spreči torpedni napad. Iako su postojali dokazi da takva taktika verovatno ne bi promenila ishod i da su proceduralni propusti same mornarice značajno doprineli tragediji, Mekvej je proglašen krivim.
Odluka je izazvala brojne kontroverze, a kapetan je do kraja života nosio teret te presude.
Tek 2000. godine američki Kongres zvanično je rehabilitovao njegovo ime.
Tragedija USS Indianapolisa ostavila je dubok trag u američkoj mornarici i javnosti.
Postala je simbol žrtve, izdržljivosti i upozorenje na posledice loše komunikacije i organizacije u ratnim uslovima.
Filmske adaptacije
Priča o USS Indianapolisu privukla je pažnju filmskih autora zbog svoje dramatičnosti i snažnog emotivnog naboja.
Najpoznatija referenca na ovu tragediju nalazi se u filmu "Ajkula" (Jaws, 1975), u kojem lik Kvinta, kojeg tumači Robert Šo, u jednom od najupečatljivijih monologa u istoriji filma opisuje potonuće broda i napade ajkula. 2016. godine snimljen je i film "USS Indianapolis: Men of Courage", u kojem Nikolas Kejdž igra kapetana Mekveja.
Film prati tajnu misiju broda, njegovo potonuće i očajničku borbu za opstanak, uključujući dramatične scene napada ajkula.
Iako je dobio podeljene kritike zbog istorijskih netačnosti i kvaliteta produkcije, doprineo je tome da se ova tragična priča približi široj publici.
(Indeks)
