Ekonomska računica pod lupom: Zašto su Trampove carine složenije nego što izgledaju

Od početka drugog mandata Donalda Trampa, carine su se kao tema i ekonomski instrument javile u nikada jačem intenzitetu u američkoj politici od prve polovine 20. veka. Iz ugla republikanske administracije one su istovremeno način zaštite domaće industrije, izvor budžetskih prihoda i sredstvo spoljnopolitičkog pritiska. U odnosu na Trampa lično su i svojevrsni simbol njegovog obećanja da će da promeni trgovinski sistem koji je, prema njegovom tumačenju, decenijama radio na štetu SAD.

U nekoliko prilika republikanski lider je govorio da su mu čak i “omiljena reč”. U praktičnom smislu, carine je mnogo lakše najaviti nego pretvoriti u stabilnu i dugoročno održivu politiku. Tramp se povodom ove teme suočava sa ekonomskim posledicama sopstvenih mera, otporom poslovnog sektora, pokušajima drugih država da ih zaobiđu, a možda i najvažnije, sudskim odlukama koje ograničavaju predsednička ovlašćenja da ih uvodi.

Osnovna politička privlačnost carina lako je razumljiva. Tramp može da ih predstavi kao porez koji plaćaju Kina, EU ili drugi, dok prihod završava u američkom budžetu i štiti radna mesta domaćih radnika. U praksi, međutim, carinu na američkoj granici ne plaća strana vlada, već američka kompanija koja uvozi robu. Ona zatim može da prihvati manju profitnu maržu, pokuša da od stranog dobavljača izdejstvuje nižu cenu ili trošak prebaci na kupca. Najčešće se teret raspoređuje između sve tri strane, ali se makar deo gotovo neizbežno pojavljuje u višim cenama u američkim prodavnicama.

Istraživanje američkog FED-a procenilo je da su carine uvedene od novembra 2025. do februara ove godine podigle cene osnovnih dobara za oko 3,1%. To ne znači da je ukupna inflacija porasla u istoj meri, jer roba čini samo deo potrošačke korpe, ali pokazuje da carine nisu besplatan prihod koji Amerika naplaćuje ostatku sveta. One funkcionišu i kao porez na američku potrošnju i proizvodnju. Poseban problem predstavlja to što američke fabrike često koriste uvozne komponente, čelik, aluminijum, elektroniku i mašine. Zaštita jednog sektora tako može da poveća troškove drugog i umanji konkurentnost američkih proizvoda na domaćem i stranom tržištu.

Sa druge strane, postoji i izvesni rast prihoda budžeta, jer je prosečna efektivna carinska stopa porasla sa oko 2,3% početkom 2025. na 7,1% u junu ove godine, a tokom pojedinih meseci bila je i znatno viša. Tokom 2025. prikupljene su stotine milijardi dolara carinskih prihoda. To se pokazalo kao korisno za američke javne finansije koje poslednjih godina beleže konstante deficite. Takođe, carine se često preporučuju kao alat zaštite industrijskih kapaciteta koji mogu da imaju primenu i u ratnom stanju. Mnoge industrije bi na tržištu bile nekonkurentne, ali njihov potpuni nestanak bi potencijalno ugrozio nacionalnu bezbednost Amerike, te carine služe i odbrani ovih interesa.

Međutim, najveći udarac Trampovoj strategiji stigao je iz pravosuđa. Vrhovni sud je 20. februara ove godine presudio da Zakon o međunarodnim ekonomskim ovlašćenjima u vanrednim situacijama, poznat kao IEEPA, predsedniku ne daje pravo da samostalno uvede praktično univerzalne carine skoro svim državama sveta. Sud nije osporio mogućnost da Kongres uvede carine niti sva ovlašćenja koja je Kongres ranije preneo predsedniku. Presuda je, međutim, odbacila ideju da može da se proglašenjem ekonomskog vanrednog stanja zaobiđu zakonska ograničenja i menja gotovo celokupan trgovinski režim.

Administracija je zato počela da traži alternativne pravne puteve. Član 122. američkog Zakona o trgovini dopušta privremene carine do 15% radi rešavanja problema u platnom bilansu, ali je njihovo trajanje bez saglasnosti Kongresa ograničeno na 150 dana. Član 232. omogućava mere kada uvoz ugrožava nacionalnu bezbednost, dok član 301. može biti upotrebljen protiv nepoštene trgovinske prakse drugih država. Ovi instrumenti daju predsedniku značajan prostor, ali zahtevaju istrage, obrazloženja i administrativne procedure. Mnogo su pogodniji za ciljane mere prema određenim proizvodima ili državama nego za Trampovu zamisao brzih i univerzalnih carina.

Sudska odluka otvorila je i pitanje povraćaja već naplaćenog novca. Američke kompanije traže povraćaj ovako prikupljenih dažbina, dok se vlada spori oko toga da li pravo na refundaciju imaju svi uvoznici ili samo oni koji su na vreme podneli tužbe. Prema dostupnim podacima, kompanijama je već vraćen ogroman iznos, ali čitav proces može da traje godinama. Time se ruši još jedna prednost koju je Tramp pripisivao carinama: njihova navodna jednostavnost. Umesto lakog prihoda, država dobija hiljade zahteva, sudske sporove i neizvesnost oko toga koliko novca zaista može da zadrži.

Praktičnu primenu dodatno otežava utvrđivanje porekla robe, jer ako kineski proizvod bude delimično prerađen, prepakovan ili samo prosleđen preko treće države, američka carina zavisi od toga da li carinske službe mogu da dokažu njegovo stvarno poreklo. Bela kuća procenjuje da zbog takozvanog pretovara i prikrivanja porekla godišnje gubi između 19 i 26 milijardi dolara. Što je više različitih stopa, izuzetaka i posebnih sporazuma, veći je podsticaj kompanijama da reorganizuju lance snabdevanja ili pronađu zemlju preko koje je najlakše stići u SAD.

Neizvesnost je zato možda i najveći praktični trošak Trampove politike. Kompanija koja danas razmatra izgradnju fabrike ne zna da li će za nekoliko meseci carina biti ukinuta sudskom presudom, zamenjena drugom merom ili ponovo povećana predsedničkom odlukom. Trampu je takva nepredvidivost korisna u pregovorima, jer druge države nikada nisu sigurne kojim će potezom biti pogođene. Za dugoročne investicije, međutim, ona predstavlja razlog za odlaganje odluka, a koju on pokušava da nadomesti poreskim smanjenima i deregulacijom.

Trampova carinska politika zato neće potpuno da nestane, jer predsednik svakako raspolaže legalnim instrumentima za zaštitu strateških sektora i pritisak na trgovinske partnere, a ekonomsko rivalstvo sa Kinom uživa podršku širu od njegove biračke baze. Ipak, sudovi su pokazali da predsednik ne može samostalno da pretvori carine u neograničeno sredstvo ekonomske prinude. Ekonomija je istovremeno pokazala da njihov trošak ne snose samo stranci. Tramp može da nastavi da podiže carinske zidove, ali će oni ubuduće biti uži i pravno složeniji nego što politička retorika ukazuje.

Dimitrije Milić, politikolog iz organizacije "Novi treći put"