Na peronu železničke stanice u Priboju, nespremne na ono što tren kasnije čuše, putnike dočeka obaveštenje: „Putnički voz Prijepolje-Beograd dolazi na drugi kolosek“. „Na vreme je“, ote se iz usta namrgođenom brkajliji. „Ne valja, je l’, i kad je po redu vožnje“, drčno odbrusi otpravnik. Više revoltiran bezobrazlukom skeptika, manje ponosan što kompozicija stiže u minut.
Lokomotiva vuče dva vagona. Završava se sezona godišnjih odmora, narod se vraća iz Crne Gore, nameće se - biće voz tesan kao šipak. Pred njim je pruga, najkritičniji deo barske, gde vozovi mile 20-30 na sat. A opet iskaču iz koloseka. „Ko to tamo peva“ - verzija na šinama, u najavi.
- U vozovima niko ne peva otkad ukinuše služenje vojnog roka. I navijači retko putuju železnicom - ispraća otpravnik, isti onaj koji malopre isprkosi neznancu.
U vagonu putnike dočekuju raskriljena vrata WC-a. Iznutra, kao maljem po glavi, bije smrad klozeta.
Vozi, Miško...
Voz poluprazan. U kupeima zauzeta po dva-tri sedišta. U nekima ni toliko.
- Izgubila Železnica putnike. Vozi se samo onaj ko nema čim drugim. I šverceri našli druge rute - priča kondukter i štriklira karte.
Voz prolazi kroz Republiku Srpsku. Gazi konstrukciju starog mosta nad ambisom.
„Da se ja pitam, ne bi proterao voz ovuda“, nameće se modifikovana filmska replika.
- Iskočio vagon danas u Rakovici. Što baš danas!? Plašim se voza više nego aviona - jadala se pre dva dna devojka mladiću kome leži na ramenu.
Ovaj drema. Teši je neznanac sa sedišta preko puta. Liči na šlager pevača iz „Krstićevog“ autobusa.
Kroz prozor, dok putnički klacka preko Zlatibora, smenjuju se znaci za ograničenje brzine. Dvadeset... Trideset... Dvadeset.
U jednom od kupea ćućurilo se dvoje Francuza. Nikolas Valero i njegova devojka Lari Bendi. Šta njih natera na ovo mučenje? Kao s Marsa pali.
- Ako biste bili ljubazni... Gde se pali klima-uređaj - pitaju na engleskom.
- Pokvarilo se, popraviće usput, dešava se - stiže lažni odgovor.
Parižani su. Letovali su u Crnoj Gori. Sada bi da vide Beograd. Pa krenuli vozom... Nisu znali...
Kako im objasniti što je prozor napukao. Čime pravdati smrad klozeta. Zašto se klackamo 20, 30 na sat... Ne, oni to ne bi razumeli.
Stiže društvo. Dragan Stanković. Pere šoferšajbne. Poneo kofu - u njoj sunđer, brisač, šampon. U drugoj ruci kesa - pola hleba, paradajz i jogurt.
- Idem u Požegu da radim. Svi me znaju. Tamo je bolji bakšiš - predstavlja se Francuzima.
Iz susednog kupea čuje se kašalj. Meša se s psovkama saputnika. Još samo da jave da je učitelj umro, tu u nekom selu, pa da svi zajedno svrate na pratnju.
- Kažu da nas čeka još četiri sata putovanja - pita Nikolas.
- Kad ću biti u novinama - raspituje se perač.
- Želela bih da se ovog trena teleportujem u Pariz - jada se Lari.
I tata bi, sine...
Požega. Vreme za rastanak. Parižani nastavalju put, odmahuju kroz prozor.
Dragan je na peronu.
- I nek pišu novine, na vagonu nemaju bravu - reče, pa zamače vođen zovom raskrice na kojoj pljušti bakšiš.
