U Mrkonjić Gradu se večeras obeležava Dan sećanja na žrtve i prognane tokom akcije 'Oluja'
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić održaće govor
U Mrkonjić Gradu večeras se obeležava Dan sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji "Oluja". Među govornicima biće i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a kako je najavio govor će biti pomalo "ideološki drugačije obojen u smislu budućnosti Srbije i njenog napretka".
Obraćanje predsednika Vučića
"Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta. Zlikovci su ugasili. I nikada nikome nisu rekli za Sinišine oči. Nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga. Slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se da valjda i mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, bi trebalo da se saglasimo sa njima i da zaboravimo te zločine, i da zaboravimo te divne oči dvanaestogodišnjeg Siniše, ili Darinkinog šestogodišnjeg unuka Jovice, koji je na takav način ubijen na Petrovačkoj cesti, ili nešto starije Mirjane Dubajić, ili sve Stjelje, Kovačeviće, Dubajiće i Vukoviće", počeo je predsednik.
"Večeras mi je teško da govorim", rekao je.
"Večeras ću da govorim nešto drugačije. Ubijali su nam ljude, ne po prvi put. I ma koliko ljudi da nam ubijaju, ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250. 000 ljudi brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem, i u Srbiji i u Srpskoj, Crnoj Gori, svuda, na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi. Mi Srbi smo za to odgovorni. Ne oni koji su ih pobili, ne oni koji su ih proterali, već baš mi. I mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su, u tom pogromu nad istinom, posle toga učestvovali. Od lažnih priča o tome kako je "dogovoreno" sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite među zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči. I to je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata", rekao je.
"29% od ukupnog stanovništva Srbije je izgubilo u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu, i Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to u stvari za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i bestijalnošću, onako kako to ni nemački nacisti nisu radili svim svojim neprijateljima. Nekako se zaboravilo, i nigde ni u jednom udžbeniku nismo mogli da pročitamo da od svih velikih gradova i glavnih gradova bivše Jugoslavije nijedan drugi nije bio bombardovan i napadnut s početka, samo jedan, naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali. Sve je zaboravljeno, i niko o tome nije smeo da govori. Rodila se nova pokoljenja, i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši. Koja se ne stidi da kaže istinu", rekao je.
"Generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najteže moguće udarce, najžešće moguće kampanje laži, neistina i svega drugog, ali koje neće da zaborave i žrtvuju oči Siniše Dobrića, one anđeoske koje ste mogli da vidite da bi dobili neki aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici ili bilo gde drugo. Mi smo uradili nekoliko važnih stvari, a ja vam se večeras obraćam poslednji put kao predsednik Republike Srbije. Da li ću ikada više, ne znam, ali želim nekoliko važnih stvari da izgovorim, meni važnih, možda će i vama biti bar neka od tih stvari važna. Mi smo u prethodnih 12 godina mnogo toga izmenili: o ćutanja, o stradanju Srba, o tome da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11, prvo slušamo Severinu", poručuje.
Obraćanje Milorada Dodika
"Ovo je mesto kada govorimo istinu, i kada, zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, nešto što je gotovo bilo u zaboravu pre 11 godina, zajedno smo rekli daćemo održavati zajedničke manifestacije i obeležiti stradanje i pobede srpskog naroda kroz istoriju. I prva od manifestacija koje smo organizovali, na mostu u Rači, upravo je bila posvećena egzodusu, pogromu u Hrvatskoj, iz Hrvatske Srba, a iz, naravno, Republike Srpske. Hoću da kažem da je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku, ulazeći na naš prostor", počeo je Dodik.
"I vršeći pogrom i pokolj naših ljudi. Hrvatska koju ovde pamtimo kao nezavisnu državu, koja je iza sebe ostavila Jasenovac i mnoga stradanja, koje su sabrale gotovo milion žrtava srpskih, koji su od Kragujevca pa sve do Sremske Mitrovice i drugih stratišta, prebivali- prebivalaca koji sutra obilježavamo, i gotovo da nema dana da nemamo neki parastos, pa sve do Broda na Drini, Garavica, koju smo samo prije nekoliko dana obilježili gdje su ustaše, lokalni Hrvati i muslimani, ubili 12. 000 Srba u 3 dana, sveli ih iznad Bihaća i pobili, tukli i ubijali nas dok nas nisu, što kaže narod, "sravnili sa zemljom", kaže on.
"Tražili od nas da ćutimo, da se stidimo, da ništa ne govorimo, da nosimo svoje bole. A jesmo li mi navodno nešto krivi zato što postojimo? Zato što nismo hteli da ih prihvatimo? A i oni koji su prihvatili, loše su prošli. Srbi su ponosan narod. Srbi oplakuju i poštuju svoje žrtve, poštuju i druge, i tuđe žrtve. I to treba tako da ostane. To je veličina naroda kome ja pripadam, srpskog naroda. Ali oni, ni jedni, ni drugi, ni treći, nikada to neće pokazati prema našim žrtvama. Zar mali Dobrić nije dovoljan razlog da se uključe sve relevantne institucije i majci podare tamo to što ona traži? Kakvi ste ljudi?", kaže Dodik.
"I kad čujem Milane (Kneževiću) onog tvoga predsednika, a nije on tvoj, iz Crne Gore, koji kaže: "Desio se genocid u Srebrenici", sram ga bilo, prvo što je izjavio, izjavio je to. Nema pojma koliko nas je povredio, kao što nas vređa ovo o čemu je Milan ovde govorio. Volim ja Crnu Goru iz nekog svog razloga, ali ne volim je ovakvu kakva jeste, izdajničku. Ja sam svjedok svih ovih godina naših napora, a njegovih posebno, da očuvamo ovu tradiciju, da pokažemo. Sjećate se da prije njega toga nije bilo. Pokušavalo se s naše strane, ali nismo bili snažni i jaki. On je taj koji je to rekao: "Idemo da to uradimo i nećemo da stanemo. " I vidimo se iduće godine, na današnji dan, negdje u Srbiji, da ponovo govorimo o ovome", poručuje Dodik.
"Zato nam je važna jaka Srbija, zato nam je važno da Vučić nastavi da razvija i jača Srbiju, da joj da snagu, i da pobijedi onaj stalni zahtjev muslimana i Hrvata koji kaže: "Najbolja nam je situacija kad je Srbija slaba. " Onda je to to. Zato je Vučić kriv, jer je napravio, napravio jaku Srbiju. I zato oni koji tamo nešto govore protiv njega, ili protiv današnjeg sistema vlasti koji je narodna vlast, znači nije diktatura nego narodna vlast, grdno se varaju da mogu da prođu. Republika Srpska živi od uspeha Srbije. Predsedniče Vučiću, zahvalan sam za ova tri dana koja ste proveli ovde s našim narodom i bili u mnogim opštinama. Prošli smo to zajedno. Moram da ti kažem da sam zahvalan za svu podršku i pomoć koju je Srbija pružila: 140 miliona direktno, inspirisani željom Aleksandra Vučića da pomogne Republiku Srpsku. Mi smo gradili vrtiće, gradimo autoputeve, Vučić je preuzeo, i u to nije uračunato", dodao je.
Obraćanje Milana Kneževića
"Danas bih bio najponosniji da u ovom svom obraćanju mogu da se obratim i predstavnicima crnogorske vlade Milojka Spajića, kojima je bilo mesto ovde, na sećanju, na pogrom srpskog naroda, etničko čišćenje i genocid koji smo proživeli dva puta u jednom veku. Bio bih najsrećniji da pored ovih svetih grbova Republike Srbije i Republike Srpske bude i naš crnogorski barjak, ili crnogorski krstaški barjak, sa kojim smo zajedno sa braćom Srbima iz Srbije i Republike Srpske, otkad je sveta i veka, bili u svakoj pobedi i u svakom porazu", rekao je Knežević na početku.
"Zvanična i odnarođena Crna Gora odlučila je da svoju zastavu i svoj barjak odnese sutra u Zagreb i da je stavi pored šahovnica, i tako još jedanput zabode nož u bratsko srce i bratska leđa, i srpskom narodu i Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Mi, kao Srbi iz Crne Gore, ne možemo da se pomirimo sa ovim veleizdajama koje počinjavaju razne vlade u 21. veku. Toliko su izdali našu zajedničku istoriju, zajedničko pamćenje i zajedničku duhovnost, da je dosta za sve naše mrtve, za sve žive i za sve one Srbe koji će se roditi u Crnoj Gori. Priznali su 2008. godine srce Srbije, našu svetu zemlju Kosovo i Metohiju. Četiri puta su nas proglasili za genocidni narod. Svaki put su u međunarodnim institucijama glasali da nam se otmu i Visoki Dečani, i Pećka patrijaršija, i Prizrenska bogoslovija, da nam se otmu mošti naših svetaca i daju Aljbinu Kurtiju, jer je tako neko naredio iz Brisela. I želim da znate da danas ovdje prisutni Srbi iz Crne Gore predstavljaju onu iskonsku Njegoševu Crnu Goru, Svetoga Save, Marka Miljanova, svijetlih vojnika i ratnika koji se nisu stidjeli da kažu da su Srbi i koji su bili spremni da sa imenom pravoslavne vjere ginu za oslobođenje svuda gdje je Srbin bio u ropstvu. A sutra, tamo, u lijepoj njihovoj, biće predstavnici one Crne Gore koja personifikuje Sekulu Drljevića, Savića Markovića, Štendimliju, NDH-izijske zločine i projekat Crvene Hrvatske od kojeg se ni dan-danas nije odustalo u Crnoj Gori, i od kojeg nisu odustali ni pojedini zvaničnici i službenici u odnarođenoj i veleizdajničkoj vladi Milojka Spajića. I ja nisam ni svetac, nisam ni čovek koji je sišao sa freske, zato i nisam ni dostojan da citiram našeg Gospoda Isusa Hrista", rekao je on.
"Kako je rekao Isus: "Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine". Ovi naši sutra odlično znaju šta čine: slušaju Tompsonove pesme nad kolonama 250.000 prognanih Srba iz Krajine, igraju na zgarištima 20. 000 spaljenih srpskih kuća, i igraju na grobnicama bezimenim i zatravljenim za 2. 000 Srba koje i dan-danas traže, i koje dan-danas molimo da im se nađe spokoj u carstvu nebeskom. Oni sjutra ponovo masakriraju Vukašina iz Klepaca, ponovo spaljuju Ljubana Jednaka, ali i ubijaju na Petrovačkoj cesti i Darinku, i Mirka, i Žarka, i Darka, i šalju nam poruku da se istorija ponavlja. Od knjige Postanja ili Postanka svi pominju Kajina, a niko ne pominje Avelja. I svi spominju da je najveći grijeh bratoubistvo. Evo, 2. 000 godina kasnije, Srbija, srpski narod i Republika Srpska trpi još jedno bratoubistvo u 21. vijeku, od Kajinskim znakom označene vlade Milojka Spajića. I ja ne želim da vam se izvinjavam zbog onih koji su izdali sve čega su se dotakli, i uvjeren sam da će ih kazniti i narod, a nadam se da će ih ove slike i ove ispovijesti progoniti i u njihovim snovima i u njihovim danima, jer izdaja se ne može oprostiti onome koji bratu zabija nož u leđa po stoti put i kaže da "to tako treba, da ga manje boli", poručuje Knežević.
"Braćo i sestre, želim, kao najmanji Srbin u Crnoj Gori, kao čovek koji nema nikakvo ekskluzivno pravo da zastupa ni srpski narod u Crnoj Gori, ni srpske svetinje, ni srpsku ideologiju, da pošaljem jasnu poruku ovde, u ovom divnom Mrkonjić Gradu. A to je da u Crnoj Gori živi 33% Srba, i da treba svi da znaju da, ko želi da sa Srbijom i Republikom Srpskom bude u miru, biće i u miru sa 33% Srba u Crnoj Gori. A ko želi da bude u ratu i da zabada nož u leđa Srbiji i Republici Srpskoj, moraće da računa i na otpor 33% Srba iz Crne Gore. Jer želimo da pošaljemo poruku da mi nismo izašli iz briselskih epruveta, nas nisu napravili nikakvi zapadni ambasadori, mi smo nastali na Svetosavskom i na Kosovskom zavjetu, vjerni našoj svetoj, kanonski, nedjeljivoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i naš vrhovni vjerski poglavar je patrijarh Porfirije i tako će biti kad god se budemo izjašnjavali, kad god se budemo krstili i držali liturgije u našim srpskim manastirima u Crnoj Gori. Zato, nemojte da vas čudi ova kriza identiteta, izdaja, koja je zadesila crnogorsku veleizdajničku i određenu vladu, jer je viđena i u Italiji, pa je premijerka Meloni odlučila da nas stavi na preliminarnu listu za doček migranata iz čitavog sveta", kaže on.
"Kad malo bolje razmislim, mislim da je bilo u pravu, jer sam uveren da bi bilo koji Pakistanac, Nepalac, Marokanac, Senegalac ili Mauritanac bolje štitio interese Crne Gore i bolje bio u vladi, premijer i ministar, nego što je sadašnja vlada. Zato želim da pošaljem snažnu poruku odavde: da mogu da ustanu iz groba oni vučedolski junaci, junaci sa Bregalnice, sa Kajmakčalana, sa Mojkovca, i vide ovo sramno zabadanje noža u leđa bratskoj Srbiji i Republici Srpskoj, ili bi nas se odrekli, ili bi digli jatagane i krenuli na vlast, i poslali poruku: mi za ovo nismo krv prolivali, proliv ali smo je da budete u svetom trojstvu sa Srbijom i sa Republikom Srpskom, a ne da igrate na zgarištima genocida koji je počinjen u Hrvatskoj 1941. i 1995. godine. Ali, kao što kaza Veliki Njegoš, na groblju će izniknuti cvijeće: "Voskrsenja ne biva bez smrti; rađaju se novi Srbi, ljuti k'o krajiška guja, upamtite dobro, dušmani, nikad više bljesak i oluja. " Živela Srbija! Živela Republika Srpska! Živela Njegoševa Crna Gora! I svi da znaju, i nek crknu od muke: nikad nam Brisel neće biti bliži od Beograda i Banjaluke! Živjeli!", zaključio je Knežević.
"Hrvatska vojska je presekla kolonu i sa 12 prostrelnih rana usmrtila mog sina"
Obratila se i Nevenka Dobrić, čiji sin je ubijen u izbegličkoj koloni.
"Želim ovom prilikom da se zahvalim državnom vrhu Republike Srbije, na čelu sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem, i državnom vrhu Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Miloradom Dodikom. Hvala svima koji se trudite već 31 godinu da 4. avgust ne bude samo običan datum u kalendaru. Ja sam Nevenka Dobrić, majka mlađeg Siniše Dobrića, koji je tog 4. avgusta 1995, kao i svako krajiško dete, pošao u kolonu da spasi svoj maleni život. U traktorskoj kabini sa svojim dedom Petrom, i sa mnom u traktorskoj prikolici, iz rodnog Crkvenog Boka prema Kostajnici. Ni punih 10 km nismo odmakli kada je Hrvatska vojska presekla kolonu u šumi Zelenik, i sa 12 prostrelnih rana usmrtila Sinišu i Petra. Kako su Petar i Siniša ubijeni, na licu mesta traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojoj sam ja bila prevrnula se i poklopila me. Hrvatska vojska je ubila moje dijete i svekra; sačekala je i sledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo ispred njihovih očiju, skamenjeni od bola i tuge, očajnički mole Hrvatsku vojsku da im dozvole da mene izvuku ispod prikolice. Oni dozvoljavaju, ali i odlučuju da nas privedu. Na očajničke molbe i plač moje majke, u nekom trenutku odlučuju da puste majku, baku i mene, a mog oca odvode u zatvor u Ivanić Gradu", počinje Nevenka.
"U tim momentima ja nisam bila svesna šta se dogodilo, ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi, da ga rastrgnu zveri. Iznose moga Sinišu u Bosansku Kostajnicu, gde ga mi sahranjujemo 5. augusta, a zatim 26. augusta 1996. na Sinišin rođendan posmrtne ostatke prenosimo u Sremsku Kamenicu, gde danas živimo, a svekar Petar se do danas vodi kao nestalo lice. I tako, punih 30 godina tragam za pravdom; ne postoji ustanova kojoj se nisam obratila, ni sud u Republici Hrvatskoj na kom ne vodim parnicu kako bi moje dijete dobilo status civilne žrtve rata. Još uvijek nisam uspela. Još uvek moje dete ne počiva u miru, jer su moje rane otvorene. Još uvek svakog 4. augusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih što dele pravdu, i uvek sa istim pitanjem: ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih civilnih žrtava rata u Hrvatskoj? Dok budem živa, tražiću pravdu za mog Sinišu, boriću se da zločinci odgovaraju i priznaju zločin, boriću se da ova priča nikad ne padne u zaborav. A na spomeniku moga sina napisala sam pesmu sama, koja mi je došla odjednom u glavu: "Oj, teška sudbino, pusta Krajino, što uze mene mlada, zar ne tuguješ sada? Uze mene od majke, oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rata. Nisam kriv, al' nisam ni živ." Hvala svima", poručila je Nevenka.
Obraćanje patrijarha Porfirija
"Iz godine u godinu, sabiramo se na različitim mestima da molitveno pomenemo postradale u strašnom progonu nad našim narodom, progonu sa vekovnih ognjišta nazvanom Oluja, i zagrlimo sve koji danas nose ranu tog nebivalog izgnanstva na tlu Evrope u 20. veku. Večeras, ovde u Mrkonjić Gradu, nećemo tražiti nove reči u odnosu na one koje smo ranije izgovarali, jer istina ostaje ista, bol ne prestaje protokom vremena, a naša obaveza da pred Bogom pamtimo svoje srodnike, stradalnike, ostaje trajna i nepromenjiva. Ovde, u Mrkonjić Gradu, koji sam nosi duboke rane stradanja, večeras nas je sabrala ljubav prema našim mučenicima, našim srodnicima, susedima i sunarodnicima koji su tokom užasnog progona sa svojih vekovnih ognjišta, sa prostora Dalmacije, Like, Korduna i Banije Avgusta 1995. godine, nevino izubili živote, sa posebnim bolom", rekao je patrijarh.
"Sećamo se postradalih na Petrovačkoj cesti, gde su u izbegličkoj koloni i na putu ka spasenju stradali nedužni ljudi, starci, žene i deca. Na njihovom stradanju, ali na istrajnosti svih koji su poneli krst izgnanstva, ispunjavale su se reči velikog i svetog apostola Pavla, koji kaže: "U svemu trpimo nevolje, ali nismo potišteni; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni."Jer i onda, kada su ostajali bez domova i zavičaja, naša izgnana braća i sestre nosili su u sebi veru da ih Gospod nije ostavio, i nadu da zlo nema poslednju reč", naveo je Porfirije.
"Svih njih se večeras molitveno sećamo, moleći se Hristu Bogu, koji je postradao i sam na krstu, ali smrću pobedio smrt, da im daruje pokoj i život večni. Sećamo se i svih koji su pre 31 godinu napustili svoja vekovna ognjišta i u nepreglednim kolonama krenuli put Republike Srpske i Srbije, noseći u rukama ono najvažnije, a u srcima svoje domove, zavičaje, svetinje i grobove predaka. Ovde nas je sabrala želja da molitveno pamtimo nevine žrtve i stradalnike iz našeg roda, jer molitva je najdublji i najdostojniji oblik pamćenja. Molitva pred lice Božje uznosi i bol žrtve, ali i ranu onoga koji pamti. Ona čuva istinu, a srce oslobađa od mržnje koja čoveka iznova vezuje za zlo. Ova stradanja, kao i sećanje na sve gorke epizode naše mnogostradalne istorije, treba da nas kao kršteni narod opet i iznova vrate onome što oduvek jesmo, vrate korenima, okrenu Bogu i upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao zajednici, kao jednom i jedinstvenom narodu. Treba da nas uvedu u istinsko i dublje razumevanje reči Hristovih: "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe", pa i dalje i više od toga: "Ljubite i neprijatelje svoje". I večeras zapovest o ljubavi prizivamo i u sećanje i u svoja srca", rekao je.
"Pritom znamo da je čoveku, da je nama, teško da volimo protivnika i neprijatelja. Do punoće takve ljubavi uzrastaju samo ohristovljeni ljudi, svetitelji Božiji. Ipak, Hristova zapovest svakome od nas pokazuje put i poziva nas na neprestani podvig očišćenja srca od samoljublja, od samodovoljnosti, kako bismo u sebi obožavali radost, ljubav i mir, zato osećam dužnost i odgovornost da ovog trenutka, kao i uvek sa trona Svetog Save, pozovem sve nas, duhovne potomke ovog velikog svetitelja, da ne dozvolimo da nas umesto ljubavi prema bližnjem obuzme mržnja, da postane normalno ono što se danas, nažalost, često dešava među nama da se bližnji pretvara u tuđina, da brat postane protivnik, a različitost da se pretvori u povod za neprijateljstvo. Drugim rečima, da nam mržnja prema bližnjem, to jest mržnja među nama, postane jedini normalan i prihvatljiv način života. Zapovest Božija ljubav ima sasvim konkretan sadržaj", naveo je Porfirije.
"Opet i opet se molim Gospodu i pozivam sve nas da budemo, koliko god možemo, iznad uskih, sebičnih i ideološki motivisanih partikularnih interesa.I da se u duhu hrišćanske i pravoslavne sabornosti izdignemo iznad podela i razdora, pozivam, ne svojim nego rečima apostola Pavla, velikog svetitelja Božijeg, koji hrišćanima u Korintu poručuje: "Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa H rista da svi isto govorite, i da ne bude među vama razdora, nego da budete utvrđeni u istom razumu, u istoj misli; jer sam čuo za vas, braćo moja, da su među vama svađe. " Ta reč apostola Pavla i danas je reč Crkve Hristove, reč Crkve Svetosavske, reč koja nas poziva da se prepoznamo kao braća, da praštamo i da tražimo oproštaj jedni od drugih, da jedni drugima otvorimo srce i da znamo da niko nije višak, nego da je svako svakome je potreban i da je svako dragocen. Pozvani smo da čuvamo mir i slogu među sobom, ali i da u miru, uzajamnom poštovanju i dobrosusedstvu živimo sa svim ljudima i narodima sa kojima delimo ovaj blagosloveni prostor. Setimo se biblijske povesti o jevrejskom narodu, koji je nekada 40 godina izgubljeno lutao pustinjom, učeći da pamti jedno: da pamti svoj zavet i da svoju snagu traži u vernosti Bogu. Pustinja je bila škola u kojoj je narod iznova učio ko je i čiji je, odakle dolazi, koji mu je cilj i čemu je prizvan. Jer narod, ma koliko to bilo strašno i nepodnošljivo, ne propada pre svega onda kada ostane bez zemlje i doma svoga. Najdublji pad jednog naroda počinje pre toga", rekao je.
"Počinje onda kada taj narod zaboravi ko je, čiji je, koji mu je cilj i na kakvom zavetu je utemeljen. Iz takvog zaborava rađaju se razdori: brat se udaljava od brata, i iščezava sloga i jedinstvo bez kojih se teško može sačuvati bilo šta, a kamoli graditi. Zato je naše molitveno pamćenje u isti mah i čuvanje identiteta i čuvanje svoga zaveta i svesti o tome ko smo i šta smo. Pamteći svoje stradalnike i zavičaje, mi pamtimo, dakle, ko smo, čiji smo i kome pripadamo. A pripadamo Hristu, crkvi njegovoj, jedni drugima, svetosavskom pravoslavnom srpskom narodu. Samo tako smo sabrani i onda kada smo rasejani, duhovno ukorenjeni i onda kada smo daleko od svojih ognjišta", poručuje patrijarh.
"Pomolivši se opet i opet za našu braću i sestre postradale tokom nesrećnih avgustovskih dana 1995. godine, kao i za sve koji su napustili svoja vekovna ognjišta i krenuli putem izgnanstva, završimo i ovoga puta naše slovo molitvenim vapajem blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Gospode Isuse Hriste, Bože naš, primi ovo naše usrdno moljenje i oprosti nam sagrešenja naša. Pomozi nam, Ti koji si radi spasenja sviju pošao na krst i smrt pretrpeo, da i među nama i u celom svetu mržnja ustupi mesto ljubavi, nemir miru, žalost radosti, da tih i miran život provedemo kao ljudi Tvoji i braća među sobom. Gospode mira i ljubavi, pomozi nam da se na put Tebi vratimo. Sačuvaj zemlju našu i narod od nepravde, nasilja, međusobne zavade i nesloge", rekao je Porfirije.
"I nemoj ukloniti svetinjak crkve naše ispred sebe, jer si ti Bog milosti i dobrote i čovekoljublja, i tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Neka je večan pomen svojoj našoj braći i sestrama koji su nevino postradali u strašnom progonu sa svojih vekovnih ognjišta, progonu nazvanom oluja. Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse!", rekao je on.
Nakon obraćanja patrijarha srpskog Porfirija, intonirane su himne Republike Srpske i Srbije, a potom je pušten dokumentarni film o Oluji.
Porfirije služio parastos
Dan sećanja je počeo parastosom u Mrkonjić Gradu, a služio ga je srpski patrijarh Porfirije.
Prisutni su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorad Dodik, predsednik Demokratske narodne partije (DNP) Milan Knežević, predsednica Narodne Skupštine Srbije Ana Brnabić, predsednik SNS Miloš Vučević...
Okupio se veliki broj ljudi.
U "Oluji" proterano više od 220.000, poginulo ili nestalo 1.904 Srba
Srbija i Republika Srpska zajednički obeležavaju stradanje srpskog naroda u "Oluji" od 2014. godine, a u Prijedoru je 2023. godine godišnjica "Oluje" prvi put obeležena u Republici Srpskoj.
Zločinačka akcija "Oluja" počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom hrvatske vojske i policije, te jedinica HVO-a na području Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, tokom koje je sa vekovnih ognjišta proterano više od 220.000 krajiških Srba.
Na ažuriranoj evidenciji "Veritasa" nalaze se imena 1.904 poginula i nestala lica u toku i posle ove akcije, među njima je 1.250 civila od kojih su oko tri četvrtine bile starije od 60 godina.
Među žrtvama je i desetoro dece mlađe od 14 godina i 566 žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina.
Međunarodni sud pravde je u presudi iz februara 2015. godine "Oluju" kvalifikovao kao etničko čišćenje, ali ne i kao genocid, iako svetski eksperti za tu oblast tvrde da je ta operacija imala sve karakteristike genocida.
Podsetimo, Vučić je ranije rekao da će predstavnik vlade CG ići na bančenje u Knin, a ne na svečanost povodom zločina nad Srbima.
