Komantariše kako mlađe generacije u Hrvatskoj rastu izložene indoktrinaciji i nepoznavajući istoriju "Oluje", što otežava međusobno razumevanje i toleranciju
Štrbac smatra da su sličnosti između Srba i Hrvata paradoksalno uzrok dubljih podela i izražava nadu u edukaciju i zajedničko istorijsko pamćenje, iako je skeptičan da će to dočekati za života
Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono informacionog centra "Veritas", rekao je u intervjuu za Blic TV da se godišnjica operacije "Oluja" ove godine održava u Mrkonjić Gradu jer je upravo tamo pronađena masovna grobnica sa srpskim žrtvama.
Ovoga puta, godišnjica "Oluje" obeležava se u Mrkonjić Gradu. Kakvu simboliku nosi ovo mesto?
Veliki deo, ogroman deo te kolone od preko 100.000 ljudi je prošao kroz Mrkonjić Grad. Ja sam prisustvovao posle ekshumaciji masovne grobnice u Mrkonjić Gradu, 181 telo smo ekshumirali. Jer je Mrkonjić Grad vraćen po Dejtonskom sporazumu Srbima, je li, i kad smo došli tamo, našli smo ogromnu tu masovnu grobnicu.
Kako danas, sa istorijske distance, gledate na posledice ove akcije, kako po srpsko stanovništvo, tako i po čitav region?
U prvom planu su uvek životi. Sve se drugo može nadoknaditi, i kuća, i traktor, i automobil. Jedino su životi neponovljivi i nenadoknadivi. Zašto toliko žrtava? Pa upravo ti stariji ljudi, žene, nisu hteli ili nisu mogli da se pridruže koloni i da krenu u egzodus. I onda su ostali, iako ih je Tuđman preko medija zvao "ko nije okrvavio ruke, neće mu se ništa desiti", garantovao im je i imovinsku i ličnu bezbednost. Međutim, onaj ko je ostao, malo je ko preživeo.
Šta smatrate da javnost, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, nedovoljno razume kada je reč o dešavanjima u avgustu 1995. godine? Dolaze nove, mlađe generacije koje nisu ni bile rođene kada se sve to dešavalo.
U Hrvatskoj, prema ovoj omladini koja dolazi, recimo, na Tompsonove koncerte, to su uglavnom ovi mlađi, mlađi od 31 godinu, rođeni posle rata, nisu omirisali barut, nisu videli, što kažu, neprijatelja, ako su im Srbi neprijatelji, ali su izloženi strašnoj indoktrinaciji. Dakle, svi segmenti društva, to su i porodica, i ulica, i mediji, i školstvo, i crkva vrlo jaka u Hrvata, tih pet segmenata društva, svi vrše na svoj način tu indoktrinaciju. Od predškolskog uzrasta oni tu omladinu usmeravaju prema toj mržnji prema Srbima. To su oni, po onoj holivudskoj šemi, zli, ružni i prljavi, a ovi su drugi samo, eto tako, žrtve tih nevaljalih Srba. Ja njih ne krivim. Kriv je onaj ko ih je takve napravio. Dete se rađa tabula rasa. To znamo, je li, tako kako ih naučiš, tako će se ponašati prema društvu, prema sredini, prema okruženju. I kad ih sad pitate, slučajno odete bilo gde u Hrvatsku, baš one što nose ustaške oznake, što dolaze na Tompsonove koncerte, dobićete odgovor da oni na taj način izražavaju ljubav prema svojoj domovini, je li, da nikoga oni ne mrze.
Oni ne znaju, nije ih niko naučio šta znači taj znak i šta znači taj poklič "Za dom spremni". Suprotnost od indoktrinacije jeste edukacija. Kad učiš omladinu od malih nogu univerzalnim vrednostima. Jedna od tih univerzalnih vrednosti je i tolerancija prema drugima i drugačijima, pa i prema Srbima. E, da bi to hrvatsko društvo počelo da edukuje svoju omladinu, to ne može zakonom, to ne može uredbom, to je proces.
Treba da se udruže svi ovi segmenti društva i kroz duži period da prave novi proizvod bez greške. Moguće je kad napravimo jedan udžbenik iz istorije, bar u komšiluku na isti način prikazivati da nam deca uče šta je bilo u Prvom svetskom ratu, evo recimo 20. vek. Pitaju me kad će do toga doći. Ja to neću dočekati, siguran sam. Daj Bože da dočeka moj sin ili unuk.
Dok se jedna strana sa tugom seća "Oluje", druga strana to slavi kao Dan pobede. Ima li prostora za drugačiji pristup sećanju i kako obeležavanje "Oluje" utiče na odnose između Srbije i Hrvatske?
To i jeste prokletstvo, prokletstvo malih razlika. Znate, ljudi koji, narodi koji su najsličniji, oni u određenim zlim vremenima počnu i da se najviše mrze.
Zato što mnogo sliče jedni drugima. Mrzim te zato što ti sličiš meni. I fizički, i po ponašanju, i ne znam, po svemu drugome. A nema sličnijih.
