U političkom životu postoje trenuci kada energija mladih uđe u javni prostor kao korektiv, razbije učmalost, razotkrije korupciju i natera elitu da ponovo govori jezikom odgovornosti. Ali postoji i druga putanja, kada se ta energija pretvori u moralnu policiju, kada protest preraste u ambiciju da se prečicom ovlada političkim poljem, a svaka sumnja u tu ambiciju bude proglašena izdajom.
Fenomen koji gledamo poslednjih meseci pripada ovoj drugoj putanji. "Politički studenti", takozvani studenti u blokadi, nastupaju sa pozicije moralne nadmoći i sa zahtevom koji prevazilazi svaku razumnu političku logiku: etablirane opozicione stranke treba da odustanu od sopstvenih izbornih lista kako bi "studentska lista" imala veće šanse. Drugim rečima, partije koje godinama nose politički rizik, organizuju terenski rad, trpe pritiske i plaćaju cenu javne borbe, pozivaju se da same sebe izbrišu iz političke utakmice kako bi prostor bio očišćen za novu, navodno "čistu" formaciju.
Takav zahtev nije naivan. On je politički program, samo što se ne izgovara kao program nego kao moralni ultimatum. U njemu je sažeta jedna veoma opasna pretpostavka da se legitimnost u politici ne stiče izborima, idejama, organizacijom i odgovornošću, već pripadnošću jednoj "ispravnoj" grupi koja sebi dodeljuje pravo da određuje ko sme, a ko ne sme da bude opozicija.
Tu dolazimo do ključnog sociološko-politikološkog problema. Kada se političko polje sužava, kada pluralizam postaje sumnjiv, a konkurencija unutar opozicije biva predstavljena kao greh. U takvoj logici, bilo kakva kritika studenata u blokadi automatski postaje dokaz saradnje sa režimom. Ne postoji neutralna pozicija, nema prostora za nijanse, nema razlike između strateškog neslaganja i političke izdaje. To je obrazac koji sociologija poznaje, mehanizam stigmatizacije kojim se zajednica zatvara i štiti od spoljnog preispitivanja. Umesto argumenta uvodi se etiketa. Umesto politike uvodi se presuda.
Ovaj obrazac nije specifičan za Srbiju. On je univerzalan i ponavlja se u raznim epohama, posebno u društvima koja prolaze kroz krizu poverenja i institucija. Njegova istorijska analogija koja najpreciznije objašnjava današnje stanje nije romantična slika mladih idealista, već primer studentskih "crvenih gardista" u kineskoj Kulturnoj revoluciji. Tada su mladi, podstaknuti odozgo i hranjeni uverenjem da poseduju moralnu istinu, krenuli da "pročišćavaju" društvo, profesore, partijske kadrove, intelektualce, "mlakost" i "kompromis". Ključni element nije bio samo bunt, nego isključivost i pravo da se drugi proglase neprijateljem. U toj dinamici politička zrelost nije bila važna, bila je važna lojalnost "pravoj liniji". Rezultat takvih pokreta nikada nije demokratizacija, već razoreni autoriteti, paralizovane institucije i teror stigme, čak i kada se fizičko nasilje ne pojavi, društvo se razara moralnim linčem, otkazivanjem i javnim poniženjem.
Naravno, današnja Srbija nije Kina šezdesetih. Ali sličnost je u mehanizmu. Mladi sebi daju pravo da definišu političku legitimnost i da disciplinuju sve koji se ne uklapaju. Taj mehanizam je opasan upravo zato što je zavodljiv. On obećava brz izlaz iz krize, "sklonite se vi kompromitovani, došli su čisti". U stvarnosti, taj izlaz je lažan jer politika nije laboratorijski eksperiment, nego upravljanje društvom u kome postoje različiti interesi, složene koalicije, teški kompromisi i odgovornost za posledice.
U tom kontekstu, argument da studenti treba da vode državu jer su obrazovani zvuči kao parodija meritokratije. Prvo, obrazovanje nije identitetska etiketa, nego proces. Drugo, ovde ne govorimo o završenim studijama i akumuliranom znanju koje se pretvorilo u sposobnost upravljanja javnim politikama, već o ljudima koji fakultete nisu završili, od kojih su mnogi na drugoj ili trećoj godini, a prošlu akademsku godinu proveli u bojkotu nastave. Uzmimo li u obzir stvarne posledice bojkota nastave, mali broj položenih ispita, prekid kontinuiteta u učenju i gubitak akademske discipline, pozivanje na "obrazovanost" prestaje da bude argument i svodi se na politički slogan bez činjeničnog pokrića. Ali problem nije samo u njihovom obrazovanju. Problem nije samo u tome što oni još nisu završili fakultete, već u tome što vlast zamišljaju kao produžetak seminara ili plenuma, a ne kao sistem odgovornosti prema društvu koje je složeno, podeljeno i često konfliktno.
U demokratskim sistemima, legitimnost ne proizlazi iz uverenja o sopstvenoj intelektualnoj superiornosti. Legitimitet proizlazi iz poverenja građana, iz programa, iz institucionalne odgovornosti i iz sposobnosti da se preuzme posledica odluka. Država nije plenum sala. Država je budžet, energetika, bezbednost, školstvo, spoljna politika, javne nabavke, lokalna infrastruktura, pregovori sa sindikatima, rizici i krize koje ne pitaju za idealizam. Politika je u svojoj suštini organizovana sposobnost da se upravlja konfliktima bez razaranja društva. Ko to potcenjuje, zapravo ne razume demokratsku vlast.
Otuda i druga tačka. Veštačko "bustovanje" studentske liste na uštrb opozicije nije samo taktička greška, nego strateški udar na pluralizam. Političke partije, kakve god bile, nisu dekor. One su infrastruktura demokratije, mreže ljudi, lokalni odbori, kontrolori na biračkim mestima, pravni timovi, logistika kampanje, kapacitet da se opstane pod pritiscima. Onaj ko veruje da se izbori dobijaju "viralno", potcenjuje ili ne razume samu prirodu politike. Društvene mreže mogu da proizvedu pažnju, ali ne i izbornu pobedu. Izbori se dobijaju organizacijom, a organizacija se gradi godinama. Čak i kada se pojavi nova lista, ona ili mora brzo da nasledi tu infrastrukturu ili da napravi savez sa onima koji je već imaju. Trećeg nema.
Zato je licemerje u pozivu opoziciji da se povuče posebno ogoljeno. S jedne strane govori se o "novoj politici" i "čistoj energiji". S druge strane očekuje se da postojeća opozicija preda sve što ima, resurse, kontakte, znanje o terenu, kontrolu izbornog procesa i političku vidljivost. A zauzvrat se nudi moralna superiornost i pretnja etiketom. To nije partnerstvo. To je politička ucena. I što je najgore, ona se predstavlja kao progresivna.
Tu dolazimo do sociološke dimenzije. Zašto ovakav stav uopšte dobija publiku. Zato što je društvo umorno, razočarano i sumnjičavo. U takvom okruženju ideja "čistih ljudi" zvuči kao spas. Arogancija se doživljava kao samopouzdanje, ultimatum kao odlučnost, isključivost kao principijelnost. To je tipična zamena pojmova u periodima političke frustracije. Ali politika koja počiva na tom premeštanju značenja uvek završi isto, ili se uruši pod sopstvenom nerealnošću ili postane instrument nečije tuđe strategije.
I tu se otvara pitanje koje se u javnosti izbegava, a mora se postaviti hladno. Kome koristi slabljenje etablirane opozicije? Kome koristi fragmentacija i moralno razaranje svih koji imaju infrastrukturu, kadrove i iskustvo? U društvima sa ograničenim institucionalnim kapacitetima, najefikasniji način očuvanja vlasti nije otvoreni pritisak, već erozija opozicione kohezije. Kada ta erozija dolazi iznutra, pod izgovorom "autentičnosti" i "čistote", vlast dobija stratešku prednost bez ikakve intervencije. Vlast zapravo dobija poklon, protivnika koji se samopovređuje.
Ovo ne znači da studenti nemaju pravo na politiku. Imaju. I treba da ga imaju. Dugoročna održivost demokratije zavisi od političke participacije novih generacija. Ali politika mladih mora da bude ozbiljna, sa programom, sa timovima, sa spremnošću na dijalog, sa uvažavanjem pluralizma i sa priznanjem da niko nema monopol na istinu. Ako mladi hoće političku ulogu, onda je prvi ispit njihove zrelosti upravo odnos prema drugačijem mišljenju. Ko prvu kritiku dočekuje etiketom "režimski čovek", taj ne gradi demokratsku alternativu. Taj gradi sektu.
Prava analogija iz istorije, dakle, nije plemenita revolucija, već politička adolescencija koja hoće vlast bez procesa sazrevanja. A adolescencija u politici uvek ima istu crtu, netrpeljivost prema kompromisu. Kompromis se proglašava prljavštinom, a kompromis je u demokratskim sistemima način da različiti delovi društva žive bez građanskog rata. Ko ne razume kompromis, taj ne razume demokratiju. Ko ga prezire, taj priprema teren za autoritarnu disciplinu, makar i pod zastavom "najboljih namera".
Iz toga sledi zaključak koji je neprijatan, ali nužan. "Studentska lista" može biti deo opozicionog spektra, ali ne sme biti batina kojom se tuče ostatak opozicije. Ne sme postati instrument moralnog čišćenja. Ne sme dobiti ulogu arbitra koji deli sertifikate "prave opozicije". To je put koji ne vodi ka demokratskoj smeni vlasti, već ka njenoj stabilizaciji kroz slabljenje svake alternative.
Ako se želi promena, ona se ne postiže zabranama i ultimatumima, već koordinacijom i dogovorom. Opozicija koja ima infrastrukturu i iskustvo mora da se reformiše, da se otvori i da preuzme odgovornost za greške. Mladi moraju da uđu u politiku, ali bez fantazije da su sami po sebi zamena za institucije. Najopasnija iluzija našeg vremena nije da su "stari svi loši", nego da se država može voditi kao plenumska sala, a pluralizam zameniti moralnom presudom.
U politici, arogancija je uvek loš znak. Ona nije dokaz snage, nego dokaz nesigurnosti. Jer ko je siguran u svoj program, taj ne mora da briše druge da bi pobedio. Ko je siguran u podršku građana, taj ne traži da mu konkurenti unapred predaju teren. Ko hoće demokratiju, taj trpi kritiku i odgovara argumentom. Sve ostalo je, u najboljem slučaju, politička nezrelost. U najgorem, recept za to da se opozicija sama ugasi, dok se vlast smeje sa strane.
Ako studenti žele političku relevantnost, moraju da pređu put koji je u demokratiji neizbežan. Da od energije naprave organizaciju, od moralne strasti program, od protesta politički rad, a od isključivosti kulturu dijaloga. To podrazumeva jasan program, odgovorne ljude, unutrašnju strukturu i spremnost na saradnju sa drugima.
Ko nije u stanju da pobedi konkurenciju, pokušava da je proglasi nelegitimnom. A nesposobnost da se vodi politika često se maskira moralnom superiornošću.
Dakle, bez snažne organizacije, programa i odgovornosti, protest ostaje politički gest, a ne politička snaga.
