Pričanje sa sobom je normalna funkcija uma i pomaže u oblikovanju misli i boljem pamćenju.
Problem nastaje ako unutrašnji dijalog postane stalno negativan, kritički ili izaziva izolaciju i gubitak interesa za svakodnevne aktivnosti.
Dešava li vam se da pričate sami sa sobom i mislite da je to znak ludila? Psihologija otkriva šta se zaista krije iza ovog tajnog dijaloga.
Procenjuje se da otprilike četvrtinu vremena dok smo budni provodimo u razgovoru sa sobom. Često toga nismo ni svesni, jer dijalog ostaje u našoj glavi. Neka istraživanja sprovedena na Univerzitetu Nevade su to izmerila tako što su snimali monologe običnih ljudi tokom dana.
To mrmljanje u kuhinji dok tražite ključeve, ono "ok, diši" pre sastanka, ponavljanje naglas važnog govora - mnogi to doživljavaju sa malo nelagodnosti, neki se plaše da je to znak ludila. Za psihologiju, međutim, pričanje sa sobom je uglavnom normalna funkcija uma i samo u određenim slučajevima postaje znak za uzbunu.
Stručnjaci govore o unutrašnjem govoru ili unutrašnjem dijalogu. To je najčešći način na koji misli poprimaju oblik: ne samo slike ili osećaji, već prave rečenice koje sebi govorite u mislima. Solilokvij, odnosno kada te rečenice "izlaze" tiho ili naglas, jednostavno je ispoljavanje tog dijaloga.
Ruski psiholog Lev Vigotski je još primetio da ovaj mehanizam nastaje zajedno sa jezikom. Između 2. i 3. godine deca pričaju sama sa sobom dok se igraju, daju sebi uputstva, ohrabruju se. Kako rastu, prestaju to da rade naglas, ali nastavljaju da pričaju sebi u glavi tokom celog života. Dakle, poenta nije da li to radite ili ne, već kako to radite, koliko i kakav efekat ima na vaše blagostanje.
Šta se dešava u mozgu kada pričate sami sa sobom
Neuroimidžing studije pokazuju da se, kada pričate sami sa sobom, mozak ponaša skoro kao u pravom razgovoru. Aktiviraju se oblasti koje pripremaju pokrete za govor i one povezane sa slušanjem. Kao da jedan deo vas "govori", a drugi "sluša" i procenjuje.
U centru je takozvani fonološki krug, malo "unutrašnje uvo" koje tiho zadržava i ponavlja reči. Prema kognitivnim psiholozima, ovaj sistem može da obradi i do 4.000 reči u minuti, mnogo više od bilo kog sportskog komentatora. Tako unutrašnji dijalog hrani radnu memoriju, onu koju koristite za računanje, praćenje recepta, pamćenje šta treba reći na sastanku.
Prednosti unutrašnjeg dijaloga: pamćenje, pažnja, kreativnost
Pričanje sa sobom, u glavi ili tiho, moćan je kognitivni alat. Istraživanja o pamćenju i jeziku pokazuju da ponavljanje informacija rečima aktivira dvostruki kanal: vizuelni i auditivni. Ako, na primer, naglas ponavljate spisak za kupovinu ili ime osobe koju ste upravo upoznali, stvarate dva različita oslonca. Rezultat je da bolje pamtite.
Samorazgovor takođe pomaže da se koncentrišete. Razni eksperimenti, uključujući one na Univerzitetu Kolorado, pokazuju da vas unutrašnji glas vodi pri prelasku sa jednog zadatka na drugi. U matematici, na primer, on vam govori "dodaj" ili "oduzmi" ispred simbola. Kada ovaj unutrašnji navigator funkcioniše, pravite manje impulsivnih grešaka. Verbalizacija problema vas takođe tera da složite delove jedan za drugim. Zbrka zapravo postaje niz koraka i to otvara prostor za kreativnija rešenja.
Emotivna strana: kada unutrašnji glas pomaže, a kada povređuje
Prema psihologu Alenu Morinu sa Mount Royal University u Kalgari, unutrašnji govor povećava svest o emocijama, motivacijama i impulsima. Dok pričate sebi, iznosite u svest sadržaje koji bi inače ostali u pozadini. I samokontrola dolazi odatle: fraze poput "Izbroj do deset" ili "Sačekaj pre nego što odgovoriš" zaista mogu da uspore impulsivnu reakciju. To potvrđuju razna istraživanja o samokontroli sprovedena u Kanadi i SAD.
Međutim, nije važno samo to što pričate sebi, već i ton koji koristite. Oštar unutrašnji dijalog, tipa "Uvek si ista", povećava stres i osećaj neadekvatnosti. Korisnije je opisivati činjenice neutralno i konkretno. Na primer, pretvoriti "Ja sam katastrofa" u "Ovaj put nije išlo dobro, šta mogu da promenim?". Ili preći sa "Nikad nećeš uspeti" na "Teško je, ali već si prošao kroz druge izazove". Sadržaj postaje sladunjav, ali prestaje da bude osuda.
Kada pričanje sa sobom može biti znak za uzbunu
Izabrana samoća, ona u kojoj uživate u svom unutrašnjem laboratoriju, često je znak dobre refleksivne sposobnosti. Prema raznim psiholozima, to može biti zdrav način da obradite iskustva i pripremite odluke. Ipak, postoje znaci na koje treba obratiti pažnju. Na primer, ako je potreba da budete sami toliko jaka da gotovo uvek izbegavate druge. Ili ako unutrašnji dijalog postane neprekidan tok samokritike, strahova i katastrofičnih scenarija, sa jakom patnjom i gubitkom interesa za svakodnevne aktivnosti.
Još jedan važan element je kvalitet "glasova". U normalnom self-talku, glas je jasno vaš i pod vašom kontrolom. Ako počnete da primećujete glasove koji deluju kao da dolaze spolja, koji komentarišu ili naređuju, neuropsihijatri govore o mogućim auditornim halucinacijama. U svim tim slučajevima više nije reč o običnom pričanju sa sobom. Tada je vreme da se obratite psihologu ili psihijatru. To ne znači da ste "ludi", već da je taj unutrašnji glas postao teret i da, uz stručnu pomoć, može ponovo postati vaš saveznik.
