Oni su ovaj planinski vrh visine 8.201 metar osvojili alpskim stilom, noseći svu opremu sa sobom.
Pripreme su uključivale iscrpljujući dvanaestodnevni treking kroz oblast Tibetana kako bi postigli aklimatizaciju.
Pre 31 godinu, kad na Tibetu u ovo doba dolazi zima, kad stotinama kilometara unaokolo nema ljudi, kad su završene sve aktivnosti komercijalnih ekspedicija koje izvode turiste na himalajske vrhove, dvojica srpskih alpinista Slobodan Gejo i Safet Mavrić - Ćako uradili su nešto neverovatno. Potpuno sami, bez dodatnih boca sa kiseonikom, bez skupocenih alpinističkih odela, specijalnih priprema, bez šerpasa - noseći sami sve što imaju, te 1994.godine, popeli su se na 8.201 metar visok Čo Oju (Cho-Oyu), šesti najviši planinski vrh na svetu. Dotakli su “Tirkiznu boginju”, ostvarili snove i vratili se –živi!
Alpinistički uspon ,izveden na način koji je po mnogo čemu bio nezamisliv za tadašnje prilike, po priči Slobodana Geja iz Niša, prekaljenog alpiniste, počeo je ovako.
“Nas dvojica Safet Mavrić – Ćako iz Novog Pazara i ja, sa po 2.000 dolara u džepu, kupili smo avionske karte i odleteli u Katmandu, glavni grad himalajske države Nepal i sa ostatkom skromne sume za ovakav poduhvat, pokrili osnovne troškove da bi se domogli teritorije, odakle bi smo mogli da dodirnemo fascinantne vrhove Himalaja, da im se približimo i prvi put u životu pogledamo u lice”, seća se Gejo.
Izbor je pao na vrh Čo Oju (8.201m) čije ime u u prevodu sa tibetanskog znači – “Tirkizna boginja”. I alpinisti su krenuli u neverovatnan poduhvat.
Uspon na Čo Oju: Između snova i surove realnosti Tibeta
“Nismo imali novca da platimo sve takse i ispoštujemo regulative, nametnute od komercijalnih kompanija, koje izvode aktivnosti avantura turizma. Hteli smo da odemo sami, bez šerpasa, bez dodatnog kiseonika, bez specijalnih priprema u baro komorama, bez već unapred postavljenih šatora po logorima 1,2,3…. Hteli smo da odemo na kraj sveta, tamo gde nema baš nikoga na planini!”, navodi Gejo.
Alpski stil, bez kiseonika i šerpasa
U penjačkim sezonama, objašnjava on, između dva monsuna, na Himalajima je neopisiva gužva: bezbroj šatora, bezbroj ljudi navezanih u jednu nit niz planinu, koji čekaju u redu da se popnu na pijedestal “slave i pobede osvajača”. Želja dvojice prijatelja i avanturista iz Srbije, bila je da trenutak slave osete sami, “jedan na jedan” sa moćnom planinom koja ne prašta greške.
“Hteli smo da to uradimo sami, alpskim stilom, noseći sa sobom sve što imamo, od logora do logora. Šator, podmetače, vreće, primuse, hranu, rezervnu odeću, lekove, sve bi to natovarili na sebe i nosili prema gore, sve do vrha planine, jer su nas iskustva naučila da ništa ne ostavljamo za sobom, kad smo sami u planini, jer ga u povratku, nećemo pronaći!?. Za one druge bi to radili šerpasi”, opisuje Gejo.
Aklimatizacija: „ubitačni treking“ od 12 dana
Nisu imali dovoljno opreme za ekspedicijsku aklimatizaciju koja je podrazumevala: odlazak do prvog logora pa povratak u bazu, pa onda sledeći put opet, gore – dole, i tako sve dok ne dođe dan za vrh! Zbog toga su morali da improvizuju, što u ovakvim uslovima, na ovakvoj planini, može biti veoma rizično.
“Mi nismo hteli savremenim helio prevozom da stignemo do pod samu planinu, pa da radimo ekspedicijsku aklimatizaciju, jer za to nismo imali dovoljno opreme. Imali smo samo jedan visinski šator!!! I umesto skupocenih odela za Himalaje, “Perkon” iz Srbije nam je sašio nešto, što je imitiralo savremena odela. Aklimatizaciju smo uradili tako što smo iz Katmandua, autobusom otputovali do kraja puta, do mesta Jiri, a onda ubitačnim trekingom od 12 dana stigli u područje Nangpai La, na sami granični prevoj između Nepala I Tibeta”, opisuje Gejo.
Susret sa „Tirkiznom boginjom“ i povratak u legendu
Sa tog mesta, krenuli su u finale neverovatne životne avanture - ka večitim ledom okovanom vrhu Čo Oju.
„Odatle pod okriljem noći smo se domogli naše planine, naše “Tirkizne boginje”, naše dugogodišnje vizije, dotakli smo snove i živi se vratili sa ovog najneverovatnijeg solo uspona, bez dodatnog kiseonika, šerpasa, penjačke opreme i vratili se kao ikada u životu sa tako doživljenim usponom, sa najviših himalajskih vrhova”, podelio je sećanje Gejo.
Fotografisanje "yasica" aparatom
Gejo je na "Fejbuku" podelio uspomenu na ovaj neverovatni alpinistički poduhvat i fotografije koje uopšte nije bilo jednostavno načniti u opisanim uslovima. Slike sa uspona su fotografisane analognim "yasica" fotoaparatom na "kodakovom" filmu.
Vrsni alpinista, otac šampionke
Slobodan Gejo se tokom alpinističke karijere penjao na vrhove u Andima i Himaljima. Bio je učesnik čuvene ekspedicije “International Everest SKI expedition” 1996. godine i učesnik ekspedicije na Anapurnu na Himalajima 1995.godine. Gejo je bio vodič “American Alpin” kluba za uspone na Kilimandžaro i planinu Keniju, penjačkim smerovima u vertikalama 1.400 metara, od visine 4.200 metara, na vrhove Batian (5.199m) i Nelion (5.188m), nekoliko godina, od 1999.godine. Svoje planinarske i alpinističke avanture opisao je u knjizi “I smrtno i večno” koja je objavljena 2016.godine.
Slobodan Gejo je otac Staše Gejo (28), šampionke u sportskom penjanju koja je svetski juniorski prvak iz 2015.godine, prvakinja Evrope 2017.godine i osvajačica bronzane medalje na Svetskom prvenstvu za seniore 2018.godine.
Sećanje na Ćaku
Safet Mavrić Ćako iz Novoga Pazara, bio je alpinista i vrsni, svestrani sportista. Nastradao je 1997.godine prikom uspona na Hajlu (2.403m) u januaru 1997. godine. U znak sećanja na Mavrića, svake godine se održava se memorijalni planinarski uspon na Hajlu.
