Slučaj Dragice je sličan sudbinama hiljada majki u Srbiji koje tvrde da su im bebe nestale iz porodilišta pod sumnjivim okolnostima, bez obdukcije i sahrane.
Zvanični odgovori institucija potvrđuju da njen sin nije obdukovan niti sahranjen, kao i da nije imao matični broj.
"Nije obdukovan i nigde nije sahranjen. Šta meni više od dokaza treba da je moj sin živ i da je nekome dat“. Tim rečima za "Blic“ svoju ispovest počinje Dragica Manojlović (65) iz Valjeva, majka dve odrasle ćerke. Ali i jednog sina koji je, kako tvrdi, poput hiljada drugih beba nestao nedugo posle rođenja uz objašnjenje da je "preminuo".
Organizacije koje se bave istraživanjem ovih slučajeva navode da je čak 10.000 beba u poslednjih više od šest decenija pod sumnjivim okolnostima nestalo iz porodilišta širom Srbije. Svedočenja roditelja o tome imaju gotovo istovetan šablon - lekari im saopštavaju da je dete umrlo nakon rođenja, ali im nije bilo dozvoljeno ni da vide telo deteta, kao ni da im se kaže gde je sahranjeno. Najčešća rečenica kojih se majke sećaju jeste ova: "doktor mi je rekao da je moja beba mrtva i da je bolje da ne vidim mrtvo dete, jer ću pamtiti tu sliku do kraja života".
U tu verziju, Dragica koja je danas aktivistkinja Udruženja roditelja nestale dece Vojvodine, sumnja već pune četiri decenije.
"Doktori kažu da već imamo jedno dete i da brinemo o njemu"
Kao drugorotka, u to vreme radnica "Krušika", Dragica se porodila 29. oktobra 1986. godine.
- Sledeće jutro bez mog znanja, s obzirom da je bio prevremeni porođaj i da je rođen sa 200 grama manje od propisane težine, moj sin je prebačen iz valjevske bolnice za Beograd. Odmah nakon otpusta iz porodilišta, kontaktiram ustanovu u Beogradu gde je smešten i dobijam informaciju da stanje nije dobro. Misleći da mogu da budem sa njim, odlazim u tu ustanovu, ali mi kažu da nema mesta za mene, ponavljanje da moj dete nije dobro, da mu nisu razvijeni unutrašnji organi - seća se.
Ona i pokojni suprug, nastavlja, svakog drugog dana dolazili su u Beograd, imali priliku da svoje dete vide na kratko i uvere se da nije na kiseoniku i da se hrani iz flašice.
- Vidimo normalnu bebu koja raste, a doktori nam stalno govore da stanje nije dobro, da imamo već jedno dete kući i da brinemo o njemu... I onda, 4. januara, nešto više od dva meseca od rođenja, dobijamo telegram da je sin preminuo. Stižemo sledećeg dana u ustanovu, tražimo da vidimo dete, ali nam odgovaraju da ne možemo, "jer je na obdukciji" i da će ga oni sahraniti - priča ona za "Blic“.
Bebe su "umirale" samo majkama koje nisu bile sa njima
Valjevka podseća da tadašnji sistem nije dozvoljavao da se u sumnju dovodi zvaničan izveštaj bolnice, da je i sama verovala lekarima, "jer ko bi počeo da postavlja pitanja bivao je proglašen neuračunljivim". Međutim, kako kaže, u zvaničnu verziju smrti deteta počela je da sumnja nakon očevih reči "zašto bolnice ne sahranjuju i starce koji umru u njima nego samo bebe“.
A onda, seća se, kada i treći put ostaje u drugom stanju 1989. godine, sledi isti scenario.
- Opet se nakon pregleda doktora istog dana porađam u osmom mesecu, ovoga puta na carski rez, i opet se moje dete, ovog puta devojčica, prebacuje u istu ustanovu u Beogradu. Međutim, tada nisam odustala od toga da budem sa njom. Doktori mi govore da ovo nije isti slučaj kao sa prethodnom bebom, da je dete zdravo i da ne brinem ali, pošto sam već preživela pakao, rekla sam im da ću ili umreti ili ostati sa njom. Sledeća dva meseca svakog dana gledam kako u ustanovu dolaze žene koje kažu da su "majke i čekaju "svoju" decu, a nijedna od njih ne ide na izmlazanje. Ne idu jer nemaju mleko, a mleko nemaju jer nisu ni rodile - tvrdi Valjevka.
Za to vreme provedeno u ustanovi u Beogradu, kako kaže, nijednoj majci nije umrlo dete.
- Tada sam zaključila da su bebe "umirale" samo majkama koje nisu bile sa decom, što se meni dogodilo prvi put, i da je moj sin otišao kod neke druge žene - kaže Dragica.
Nema dokaza o obdukciji i sahrani, ali ni matičnog broja deteta
Nestale bebe bile su javna tajna sve do 2013. godine kada je majka jedne bebe dobila slučaj protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Dragica, sve vreme ubeđena da joj dete nije umrlo, tada postaje član Udruženja roditelja nestale dece Vojvodine i kreće u pravnu borbu, tražeći zvanične odgovore.
- Od ustanove u kojoj je navodno preminuo dobijam odgovor da dete ipak nije bilo obdukovano. Beogradske “Pogrebne usluge” mi odgovaraju da nijedno dete sa prezimenom Manojlović, koje je preminulo 4. januara 1987, nije sahranjeno na grobljima kojima upravlja to JKP. Opština Savski venac dostavlja izvod iz matične knjige umrlih u kojem samo piše dete muškog pola i prezimena Manojlović, ali bez matičnog broja. Pišem MUP-u zašto moje dete nije dobilo matični broj, već je i u njihovim knjigama zavedeno samo polom i prezimenom. Odgovaraju mi da im broj nije poslala matična služba – nabraja Dragica.
Sva ta dokumenta, potpisana i pečatirana od strane državnih službenika, za nju su dokaz da joj je sin živ.
- Nije obdukovan, nije sahranjen - šta više meni treba kao dokaz da nije umro, nego da je živ i nekome dat – zaključuje.
"Samo neka je živ i zdrav, gde god da je"
Za istinu o sudbini svog sina, kaže Dragica, “boriće se dok je živa”.
Na pitanje šta bi mu rekla da danas ima priliku da sretne i upozna, odgovara - “samo neka je živ i zdrav, gde god da je”.
- Ne bih želela da ga povredim, rekla bih mu da živi gde god želi i sa kim želi, samo da zna da i ovde ima svoju kuću, svoje dve sestre, familiju... Već sam dva puta umrla, ne bih žalila ni treći put, samo da saznam istinu - poručuje Dragica Manojlović.
