Porodica Lukić živi u selu Jabuka koje se nalazi na granici između Srbije i Crne Gore
Granični režim komplikuje svakodnevne aktivnosti porodice, posebno vezane za stoku i obavljanje radova na imanju
Prošlo je 20 godina od odvajanja Crne Gore od Srbije. I od tada do danas traju muke i problemi porodice Lukić iz pograničnog sela Jabuka kod Prijepolja, kojoj je kuća ostala u Srbiji, a imanje, koje se prostire na 25 hektara, u Crnoj Gori.
Porodica Lukić se godinama unazad bavi stočarstvom i veliki su domaćini. Iako nije bilo lako živeti u pograničnom pojasu nakon podele jedne na dve države, oni su ostali na svom ognjištu i vredno rade.
"Pogranična policija nam traži da svaki prelazak preko granice najavimo dan unapred"
- Nama je kuća oko 300 metara od same granice, a oko 70 odsto imanja i livada nam je u Crnoj Gori, priča Milanko Lukić. To ne bi bio toliki problem da Lukići svakog dana, od proleća do jeseni, ne moraju nekoliko puta dnevno da pređu granicu, da bi na svom imanju napasli i napojili stoku od koje i žive.
- Ako bi poštovali zvanični granični prelaz na Jabuci, mi bi svakog dana morali da pređemo 12 kilometara u jednom pravcu, da bi stigli do svog imanja koje je od naše kuće udaljeno svega 300 metara, što je potpuno apsurdno. Pogranična policija nam traži da svaki prelazak preko granice najavimo dan unapred, a ja od proleća do jeseni, prelazim i po šest puta dnevno da bih napasao i napojio stoku ili da bi pokosio livade. Kada bi sve to poštovao ja bih morao da zaposlim sekretaricu da samo taj posao radi. Zbog ilegalnog prelaska pogranična policija me je privodila i pritvarala nekoliko puta, i ne samo mene već i sina i stoku. Većina tih policajaca je znala da idem na svoje imanje, ali me je i pored toga privodila u stanicu policije u Pljevljima, sa obrazloženjem da oni samo dosledno poštuju propise i da će u suprotnom izgubiti posao" - sa grčem u glasu svedoči Milanko Lukić o onome šta je sve doživeo i preživeo u proteklih 20 godina.
Razdvajanje Crne Gore i Srbije Lukićima je donelo i druge probleme.
Njihova kuća koja je poslednja u Srbiji ka granici sa Crnom Gorom vodi se na dve adrese: Vijenac Pljevlja i Jabuka Prijepolje. Iako im je kuća u Srbiji, oni struju plaćaju u Crnoj Gori, odnosno u Pljevljima koja su od njih udaljena oko 30 kilometara, što podrazumeva da svakog meseca moraju otići u tu opštinu, obezbediti evre i platiti račun za struju.
Tri generacije pod istim krovom
Pod njihovim krovom složno žive tri generacije, Milenko i supruga Novka, sin Branko sa svojom suprugom Slađanom i njihovo petoro dece.
Puna kuća dece za njih je najveće bogatstvo, a zahvaljujući upravo Lukićima opstaje i osnovna škola na Jabuci jer je pohađaju upravo njihova deca. Udaljeni, ali prelepi zaseok je njihov dom i njihovo ognjište i jedni su od retkih koji uopšte ne nameravaju da ga napuste. Sve sami stvore sa svojih deset prstiju i imaju stado za ponos čitave Srbije, ali ono što im je do skoro nedostajalo jeste put.
"Znam da će moja deca i unuci sada imati put"
- Prilazni put do naše kuće bio je u tako očajnom stanju, da je nama svake godine bivalo upropašćeno jedno terensko vozilo. Gume su ostajale na putu. To je bio užas i katastrofa. Decu smo jedva prevozili do škole. Mučili smo se mnogo, čitav rad sa stokom nam nije padao toliko teško koliko to što zbog užasnog puta nismo mogli normalno da funkcionišemo. Zato sam ja zarad boljeg sutra moje dece i mojih unuka, otišao u Ljuboviju kad je tamo bio predsednik. Sve sam mu ispričao, on me je čovek ljudski saslušao i rekao da će to biti rešeno, priča Milenko.
- Ljudi moji, kad sam video mašine i radnike, nisam mogao da verujem. Predsednik je odmah reagovao, u saradnji sa lokalnom samoupravom, umesto 625 metara koliko sam ja tražio, asfaltirano je dva kilometra puta. Nisam mogao da verujem mojim očima, suze radosnice su lile niz obraze. Moja porodica i ja ćemo zauvek biti zahvalni, jer ovo je naš spas. Znam da će moja deca i unuci sada imati put i da se neće mučiti kao mi. Od mene nema srećnijeg čoveka na svetu, sa suzama u očima rekao je Milenko.
(RTS/ Rina)
