Maja je preživela godine psihičkog i fizičkog nasilja, koje je počelo suptilnim manipulacijama i izolacijom, a kulminiralo brutalnim zlostavljanjem.
Strah, sramota i pretnje porodici sprečavali su je da napusti nasilnika, a njeno zdravlje je ozbiljno narušeno usled stalnog stresa.
Maja je, kao i mnoge žene, na početku mislila da živi pravu bajku, ne sluteći da će se njeno "savršenstvo" pretvoriti u godine stravičnog psihičkog i fizičkog nasilja. Danas, kao hrabra žena koja je uspela da se izvuče iz pakla, Maja je odlučila da progovori za javnost, ogolivši najdublje rane i mračne tajne koje su se godinama krile iza zatvorenih vrata njenog porodičnog doma.
Njena priča je jezivo upozorenje, ali i tračak nade za sve žene koje u ovom trenutku misle da izlaza nema.
Nevidljive modrice i život u strahu
Sve je počelo sitnim manipulacijama i suptilnim zabranama viđanja sa drugaricama, koje su polako vodile u potpunu izolaciju. Fizičko nasilje se u njen život ušunjalo neprimetno – kroz snažan stisak za ruku ili nogu ispod stola, a potom je eskaliralo do nezamislivih razmera.
Njen bivši suprug je, prema njenim rečima, imao jezivu kontrolu nad svojim udarcima, pazeći da spoljna slika njihove srećne porodice ostane netaknuta.
"Kada me je tukao, obično bi to bilo udarcima šakom po glavi, negde gde se ne vide modrice. Retko kad mu se dešavalo da omane, pa da me udari negde po oku", priseća se Maja najjezivijih trenutaka i dodaje ono što najviše slama srce: "Veče pre budete izudarani, ujutru se probudite, našminkate sa osmehom... Idemo dalje".
Osećaj sramote i strah od osude okoline terali su je da ćuti, jer ljudi su u njoj videli uspešnu ženu punu samopouzdanja, kojoj se "takve stvari ne dešavaju".
"Bilo mi je lakše da umrem"
Godine trpljenja uzele su stravičan danak. Njeno telo je počelo da otkazuje, pa se 2015. godine suočila sa tumorom, a potom i sa insulinskom rezistencijom i problemima sa štitnom žlezdom. U tim trenucima bola i očaja, njene misli postale su sve mračnije.
"Dostignete takvu količinu nekog osećaja da vam je lakše možda da umrete, da vas nema, nego da prolazite kroz to", priznaje Maja sa tugom u glasu.
Kada je 2019. godine prvi put pokušala da ode, vratila se zbog parališućeg straha za živote svojih najmilijih, ali i pod utiskom tragičnih vesti o femicidu u Novom Sadu.
"Pretio je kako će, ako ga napustim, ubiti moje roditelje, decu, a mene ostaviti da se patim. Meni je tad samo bio strah – Ok, vraćam se samo da ne uradi to", svedoči ona o psihičkoj torturi kojoj je bila izložena.
Reči ćerke koje su promenile sve
Maja je godinama živela u zabludi da njene tri ćerke ništa ne vide i ne čuju. Istina je bila daleko strašnija – deca su osećala stravičan elektricitet u vazduhu i hodala "kao po jajima" svaki put kada bi bivši suprug ušao u kuću. Upravo su joj deca, za koju je mislila da je štiti svojim ostankom, dala najveću snagu da preseče.
Njena najstarija ćerka izgovorila je rečenicu koja bi trebalo da bude uklesana kao pravilo za svaku majku koja trpi zlostavljanje.
"Ona me uvek podseti: 'Mama, molim te, reci da se zbog dece ne ostaje u takvim odnosima, nego da se zbog dece izlazi!'", ponosno ističe Maja. Shvatila je da ne želi da njene ćerke usvoje takav obrazac i misle da je u redu živeti od mrvica tuđe pažnje i istovremeno trpeti nasilje.
"Istu bolnu priču sam ponavljala tri puta"
Konačan odlazak 2022. godine nije značio i kraj agonije. Odlazak u policiju i borba sa institucijama doneli su novu traumu, takozvanu retraumatizaciju. Kroz suze i strah, morala je iznova i iznova da proživljava najgore trenutke svog života.
"Kada vas neko ispituje do svih tih detalja, bilo je jako bolno. Ja sam taj dan samo tri puta istu priču ispričala policiji", naglašava ona, dodajući da su suđenja toliko iscrpljujuća da mnoge žene upravo na tom koraku odustanu, jer jednostavno nemaju više snage za borbu. Maja se danas zalaže da se taj sistem menja i da se broj ispitivanja žrtava smanji, kako bi se žene zaštitile od ponovnog preživljavanja pakla.
Danas, ova neverovatna žena stoji uspravno. Napisala je knjigu pod nazivom "Nikada nemoj da me pitaš zašto: Oslobođenje", čiji sam naslov nosi snažnu poruku okolini da žrtvama ne postavlja suvišna pitanja, već da im samo pruži ruku spasa.
Ideja je došla spontano, kada je nakon objave jedne žene koja je takođe proživela nasilje, pročitala niz osuđujućih komentara na njen račun. Tada je rešila da i sama progovori, prvi put glasno i jasno, iako do tada jedva da je skupila snage da prizna šta proživljava čak i svojim roditeljima.
Pisala je svoje misli kao deo terapije nakon proživljenog i tada je odlučila da ih podeli javno, kao objavu na Fejsbuku. Ubrzo nakon toga, stvari su se drastično promenile. Počele su da joj se javljaju druge žene koje su proživele ili proživljavaju slično. Njena teška priča konačno je dobila smisao - pomoć drugima da im se nikada ne dogodi što i njoj!
Maja za kraj ima jasnu poruku o krivici koju žrtve često osećaju: "Žrtva nikad nije kriva. Često se kroz glavu mota pitanje: 'A šta sam mu uradila pa se on tako ponašao?', na kraju sam shvatila – dovoljno je samo da dišete, pa da iziritirate nekoga ko je po prirodi nasilan!".
