Vozač BMW-a, vršnjak sa probnom dozvolom, nije bio pritvoren niti testiran na alkohol i drogu nakon nesreće
Prvobitno veštačenje je umanjilo brzinu automobila, dok su kasnije revizije pokazale da je vozač vozio mnogo brže
Tog 9. juna 2019. godine, osamnaestogodišnji Dušan Mićić iz Sremske Mitrovice, krenuo je kod devojke biciklom. Mladić pred kojim je bila budućnost i koji je sanjao da postane policajac, vraćao se u kuću čak tri puta, kao da ga je neka nevidljiva sila zadržavala. Prilikom poslednjeg povratka, čvrsto je zagrlio majku Martu, poljubio je i upitao: "Mama, i ti voliš mene, zar ne?". Nije ni slutila da će njen šaljivi odgovor: "Ako se još jednom vratiš, nećeš otići" - postati bolna istina i njihov poslednji pozdrav.
- Kada pričamo o Dušanu tu ne može biti neka suza, već samo osmeh jer je on bio tako lepršav i drag. Od kada se sve to desilo, kada pomislim na njega on me asocira na poljsko cveće. Ta lepršavost, sloboda... - kaže Marta Mićić.
Na jedva 200 metara od kućnog praga, Dušanov život je brutalno prekinut. Dok su se ulicom čuli škripa guma i glasna muzika, na njega je naleteo vršnjak, vozeći "BMW" – automobil prevelike kubikaže za nekoga sa probnom dozvolom. Udarac je bio toliko stravičan da majka neutešno ponavlja surovu činjenicu: "Bukvalno ga je izuo iz patika, moje dete nije imalo ni najmanju šansu da preživi".
- Veliko poštovanje i poverenje je bilo između nas. Mnogo smo se dobro razumeli. Dušan je bio skroman, bilo mu je bitno da smo svi živi i zdravi. Mnogo je voleo sport, voleo je fudbal. Par meseci pre njegovog stradanja on je govorio da bi voleo da ima sestru. Ja sam mu u šali obećavala da odradimo ovo i ovo, on je znao kako će mu se zvati sestra. Posle njegove smrti došla je Marija, možda ju je i njen brat poslao. Ona ima mnogo sličnosti sa Dušanom. Ona zna sve o svom bratu, on ima ravnopravno mesto u njenom srcu. Vodimo je na groblje, ona tamo ima svoje srce koje punim cvetićima. Sad je pretvorila u zvezdu kada noć padne, on je u zvezdi, ali mi ne vidimo kada je on izašao, ali ona zna. Jako lepo zna da objasni da je bio na bicikli, ali nekada je nestrpljiva i pita kada će Dušan doći - kaže drhtavim glasom mama stradalog Dušana Mićića.
Vozač nikada nije bio u pritvoru
Umesto pravde, njegova porodica godinama prolazi kroz agoniju. Mladić koji je usmrtio Dušana nikada nije bio u pritvoru, niti mu je te kobne noći izvađena krv na testiranje za alkohol i drogu. Roditelje je dodatno slomilo prvobitno veštačenje koje je tvrdilo da se automobil kretao brzinom od 57 kilometara na čas. Tek su mučne, naknadne revizije dokazale da je "BMW" pokosio Dušana brzinom od najmanje 72, a s obzirom na jezive povrede, možda čak i 90 kilometara na sat.
- Dušan je trebalo da ode na trening, ali je u jednom trenutku odlučio da ipak ne ode. Hteo je da ode kod devojke. Pitao je mene, koja sam tog dana imala migrenu: "Mama, ja ne bih išao danas na trening, otišao bih kod devojke?". Ja sam mu rekla da ako smatra da ne ide na trening da ne ide. Pitao me je da li sam sigurna, tri puta se vraćao, treći put sam mu rekla: "Ako me još jednom pitaš da li sam dobro i da li da ideš, ja ću ti reći da ostaneš kući, lepo sam ti rekla da uradiš kako hoćeš". Gde se on vratio do mene i rekao mi da me voli. Ja sam tu podigla glavu, i on me je pitao: "Pa hoćeš li ti meni reći da me voliš?", trebala mu je potvrda da nisam ljuta. Ja sam njemu svaki dan govorila da ga volim. Ako je bio taj dan, ja sam onda redak roditelj koji je imao tu privilegiju da kaže svom detetu volim te, i da čuje volim te - kaže nam ona drhtavim glasom.
Kobni poziv
Ona se priseća i poziva koji je usledio ubrzo potom.
- Posle 40 minuta zazvonio mi je telefon, zvao me je otac njegove devojke. Rekao mi je da je Dušan imao udes i da su u hitnoj. Nikada neću zaboraviti pogled mlađeg sina, tako mali je bio svestan...To se desilo nedaleko od naše kuće, mi smo čuli škripu guma, sirene, ali nismo mogli da pomislimo da se to desilo.. - kaže ona.
Danas, sedam dugih godina kasnije, Marta ne odustaje i i dalje čeka optužnicu, tražeći mrvu pravde kroz Udruženje roditelja stradale dece. U međuvremenu, ispunila je Dušanovu najveću želju da dobije sestru, rodivši devojčicu Mariju, kojoj danas priča da ju je poslao njen bata. I dok druge majke slave uspehe svoje dece, Marta svog sina čuva u srcu kao "nebeskog maturanta" – mladića koji je zauvek ostao na magičnom broju 18, i za koga je, umesto maturskog odela, morala da sprema spomenik.
