Jagoda vodi porodični biznis sa ručno rađenim svećama već 42 godine u Novom Sadu, a njena prodavnica u obliku sveće postala je lokalni simbol.
Kiosk će zbog urbanih radova verovatno biti srušen, ali Jagoda i njena verna radnica Branka izlaze iz ovog poglavlja ponosne na zajedništvo i uspomene.
Jagoda je porodični biznis započela pre 42 godine, a njene ručno rađene sveće i prodavnica u obliku iste postali su simbol Novog Sada. Gotovo pola veka kasnije, potpuno pomirljivo, ova neverovatna Novosađanka priča kako će najverovatnije vrlo brzo morati da gleda kako joj se pred očima ruši ono što je gradila strpljivo, ali uz odlučnost da svoju vernu radnicu isprati u penziju kaže: "Ako propadnemo, neka bude slavno!"
Počeci i kiosk koji je ušao u legendu
Priča ovog porodičnog biznisa započela je pre više od četiri decenije. Pre tačno 42 godine, Jagoda je ostala bez posla, a njen otac, koji je inače snabdevao voskare fitiljima u staroj Jugoslaviji, predložio joj je da započnu pravljenje sveća.
Odlučili su se za specifičan dizajn radnje, te su uz dozvolu tadašnjih nadležnih napravili kiosk u obliku sveće. Počeci su bili izuzetno teški i zahtevali su ogromna ulaganja.
- Mi smo sve ulagali i ništa se nije u kući moglo raditi osim ovoga posla - priseća se Jagoda i dodaje da su se odricali svega da bi sve zaživelo.
Život i preživljavanje
Praviti sveće nije nimalo lak zanat, a uslovi u radnji često testiraju granice izdržljivosti. Kiosk leti postaje prava rerna, dok se zimi bore sa mrazom.
- Ovde u ovom ćošku je bilo 70 stepeni, klima nije mogla da ohladi ovo - svedoči Jagoda o prošloj godini i dodaje da su morali da stavljaju zaštitu sa spoljne strane kako im sunce ne bi istopilo rad i trud.
Zimi, sa druge strane, moraju da greju neprestano kako lak na svećama ne bi popucao usled smrzavanja. Ipak, trpe sve i ne žale se, jer kako kažu, uvek se trude da se prilagode da "svećama bude kako treba".
"Ljudi su izgubili romantiku"
Najveći udarac poslovanju zadala je pandemija korona virusa. Od tada je posao drastično stao, pa se danas suočavaju sa danima kada u radnju ne uđe niko, ili jedva usluže desetak mušterija dnevno, što je finansijski gotovo nemoguće izdržati.
Navike kupaca su se nepovratno promenile.
- Ljudi su se promenili. Nemaju ljudi više romantiku u sebi, a sveće su ipak za romantiku - sa setom primećuje vlasnica.
Ona ističe i jasnu razliku između domaćih i stranih kupaca. Dok stranci cene ručni rad, ne pitaju za cenu i imaju strpljenja, naši kupci često traže mane i žele da sve bude jeftino.
- Stranci su nam ipak lakše mušterije. S njima nemamo uopšte problem... Oni dolaze, uzmu, ne gledaju... znaju da je ručni rad - objašnjava Jagoda i naglašava da svaka njihova sveća nije mašinska, već "prođe kroz ruku" i po sedam, osam puta.
Sestrinska ljubav i poslodavac kakav se retko viđa
Ono što ovu priču izdvaja od surove savremene poslovne svakodnevice jeste neverovatan odnos vlasnice i njene radnice.
Branka je u radnju došla 1999. godine i, kako sama kaže: "Kako sam došla, tako sam ostala". Tokom decenija, one su postale mnogo više od koleginica - postale su porodica koja čuva stari zanat od zaborava.
U vreme kada je profit jedino merilo, Jagoda koristi svoju penziju kako bi finansirala radnju i skraćuje smene kako bi posao makar minimalno opstao, sve dok Branka, koja je pred penzijom, ne stekne uslov za povlačenje.
Jagodin odnos prema radnicima je oduvek bio pun poštovanja i ljudskosti.
- To je obraz. Bolestan si, lezi, ozdravi i onda dođi - prepričava Jagoda, ističući da od svojih radnika nikada nije tražila lekarske doznake, jer joj je na prvom mestu da čovek bude zdrav.
Kraj se bliži, ali uspomene žive
Zbog manjka posla i teške finansijske situacije, izvesno je da će se novosadski kiosk-sveća ugasiti. Ono što je posebno bolno jeste činjenica da kiosk verovatno neće moći da se premesti, već će morati da bude srušen jer je zarobljen u betonu zbog naknadnih uličnih radova.
- Ja mogu samo da rušim, da lupam i da odnesem kao đubre - kaže vlasnica i dodaje: "Dobro, stegnućemo srce i reći to tako mora biti i gotovo. Svi na onaj svet idemo praznih ruku, zar ne?"
Ipak, iz ovog malog i toplog prostora, koji je bio svedok decenijama predanog rada, smeha, truda oko mušterija, pa i kreativnih sestrinskih čarki oko mešanja boja i umetničkih vizija, one će izaći uzdignute glave.
- Živećemo od lepih uspomena, sećaćemo se svega i svačega - zaključuje emotivno Jagoda, jasno dajući do znanja da sa svojom vernom radnicom ne planira da prekine druženje i saradnju ni kada sve bude gotovo.
Ako vas put navede kroz Novi Sad, zastanite i pogledajte ovu malu oazu romantike, ručnog rada i čiste ljudske dobrote - možda je ovo vaša poslednja prilika da budete deo jedne epohe koja se polako gasi pred našim očima.
