Romi 2. avgusta obeležavaju Porajmos (naziv za Holokaust nad pripadnicima romskog naroda) - ubistvo oko četvrtine čitave populacije tog vremena - tokom Drugog svetskog rada. U Londonu, Romi iz čitave zemlje se skupljaju u Hajd parku, oko memorijalnog spomenika Holokaustu i ispred Kraljevskog ratnog muzeja da bi u tišini protestovali zbog stradanje romskog naroda.
Postoji osećaj među mnogim Romima da su njihova stradanja izbrisana iz istorije - i da ih ta amnezija čini ranjivijma današnju na diskriminaciju i napade. To nije neka apstraktna zabrinutost, već njihovo iskustvo iz života u Ujedinjenom Kraljevstvu. U nekim zločinima iz mržnje koji su pratili rezultate referenduma u Velikoj Britaniji upravo su Romi bili žrtve verbalnih ili još težih napada, piše za Nju Stejtsmen Katalin Barsoni, romska aktivistkinja i rediteljka.
Nacionalna organizacija Romkinja (NAGTRW) pomaže u rešavanju brojnih izazova s kojima se Romi sreću u Velikoj Britaniji - od stambenih problema i pristupa obrazovanju do ostvarivanja prava na socijalna davanja. Šej Klipson, aktivistkinja NAGTRW je bila u iskušenju da ćuti i nada se da će problemi nestati: “Mnogi od nas zaziru od toga da odu u policiju jer imaju loša iskustva iz prošlosti i verujemo da nas neće ozbiljno shvatiti. Često se upravo to i događa što rezultira time da mi odustajemo i dopuštamo policiji da ignoriše problem i onda nema napretka”.
Ali problemi ne nestaju ako se ignorišu. Važno je i za njih i za svet da se prisete događaja od 2. avgusta 1944. u Aušvic-Birkenau logoru smrti. Romi su doveženi u u posebni Zigeunerlager (“ciganski logor”), gde je 20.000 ubijeno u gasnim komorama dok je na deci Jozef Mengele vršio stravične eksperimente.
Dana 16. maja 1944. bila je predviđena egzekucija preostalih 6.000 Roma kako bi se napravilo mesto za novopristigli kontingnet. Kada su stražari došli da ih vode na pogubljenje, iscrpljeni Romi su bili spremni da se se bore svime što im je došlo pod ruku - kamenjem, cevima, komadima drveta. Komandant logora je povukao čuvare kako bi sprečio da se pobuna proširi van Zigeunerlager-a. Taj dan se nazova Romski dan otpora. Tokom nekoliko narednih meseci, vlasti logora su smanjile broj zatočenih u Zigeunerlager-u poslavši 1.000 mlađih zatočenika u Buhenvald, a 1.000 žena u Ravensbruk.
Kada su SS čuvari ponovo ušli u logor u noći 2. avgusta, preostalih 3.000 Roma je savladano i odmah poslato u gasne komore. Svake godine je sve važnije da se sećamo tih događaja, iako je sve manje načina da se to čini. Gotovo da više nema živih koji se sećaju žrtava.
Jedna od poslednjih svedoka je Eržebet Zenese Brod koja je sa 17 godina deportovana iz Kapošvara u Mađarskoj u Aušvic s majkom i desetogodišnjom sestrom. Čim je porodica izašla iz voza, nacisti su majku i sestru odveli u gasnu komoru. Njema baraka je bila blizu Zigeunerlagera i ona se živo seća kako su SS čuvari ulazili 2. avgusta, koristeći bacače plamena i razjarene pse kako bi savladali Rome. Kad god bi kasnije u životu videla velikog psa, Eržebet bi pretrnula od straha.
Kada je videla kako Romkinje i njihovu decu vode u gasne komore, Eržebet Brod se zaklela da će prežoveti logor.
- Moja dužnost će biti da svima ispričam šta se događalo. Svi koji su preživeli imaju odgovornost da se bore da se takva stvar nikada ne ponovi - rekla je 2012.
Komemoracije 2. avgusta postale su sve raširenije poslednjih godina. Obeležavaju se u Poljskoj, Mađarskoj i Ukrajini. Ali napredak je spor. Zapadna Nemačka nije priznavala Holokaust nad Romima do 1982, a ujedinjena Nemačka je podigla spomenik Romima žrtvama nacizma u Berlinu 2012.
Šezdeset godina kasnije 12 miliona Roma širom Evrope predstavlja najveću i najdiskriminisaniju nacionalnu manjinu na kontinentu. Odajući poštu žrtvama, evropska javnost bi priznala pravo Roma da budu ravnopravni i slobodni građani Evrope, pokazujući novoj generaciji evropskih neofašista da će štititi ljudska prava Roma.
