Proživeo je pun život, bio je nagrađivan, društveno angažovan i nada se da će sledeći rođendan doneti još radosti
Iako vidi i čuje dobro, radije provodi vreme radeći, a ne čitajući novine ili slušajući vesti
Ko kaže da se sa 99 godina ne može biti aktivan - pita se Miloš Veljović iz sela Podbišće kod Mojkovca u Crnoj Gori. On dan započinje radovima u bašti i kaže, uživa u poslovima na svojoj zemlji. U životnom kalendaru vremešnog Podbišćanina dominira zadovoljstvo i zato je starost dočekao kao ostvaren i ispunjen čovek.
Devedeset skoro 100 godina. Sa osmehom i štapom preko livade do vrta. Tako Miloš Veljović gazi ka stotoj. Iako je nedavno proslavio 99, ne miruje. Sedenje ga zamara i lakše mu je s motikom u ruci.
- Zanimam se, pomalo, pomalo. Koliko? 10 minuta? 15? Da kopkam, sednem, zasolim, odmorim dobro, pa eto tako - kaže Veljović.
Dobro vidi, ali novine ne čita. Ni sluh nije izdao, ali vesti ne sluša; umesto toga bira rad u polju.
- Oplevio travu, pa ću polako kopkati. Evo, to sam, ovo sam prešao. Krompir nisam, a ovo sam prekopao 10 dana, evo. Ali polako, pomalo, odmorim - kaže Veljović.
I to je redovna terapija vremešnog meštanina Podbišća, ali i recept za dugovečnost: dane ne broji, samo poštuje dnevne rituale.
- Izjutra popijem malo, čašicu soka, i gledam kud je stoka - rekao je on.
Potomci su mu najveći uspeh
Na zemlji na kojoj je proveo gotovo vek svog života, Miloš je sačuvao ono najvrednije, a to je porodica. Kaže da uspeh nije u novčaniku, već u potomcima: petoro dece i desetoro unučadi, hvali se sa 12 praunučadi, ali i sa životom nekada.
- Moba mi je uvek bila u njivu. Nikad nisam sam u njegovu njivu. Komšiluka što je, i kad sadimo, hoćemo da sadimo krompir, ovo-ono. Samo vidiš gomilaše, dolaze, pomažu, rade, a ja to na neki način vratim. I ja njima pomažem, i tako kolektivno, uglavnom", kaže on.
Vitalnost je ostala u minulim vremenima, u kojima je bilo više bliskosti i bezbrižnosti.
- Druženje, na izlete sa omladinom, sa građanima, sa svima. Fino sam prolazio sa narodom, i oni sa mnom, i eto tako. Vreme je fino bilo, cenilo se, poštovalo se. Sad niko - kaže Miloš.
Kad odloži motiku, Miloš, ispunjen zadovoljstvom, lepe uspomene prepričava ćerki Snežani: proživeo je rat, dobio 5 ordena, bio marljiv radnik, društveni aktivista i optimista.
I dok iščekuje stotu, kaže da nema za čim da žali i da će naredni rođendan biti povod za još jednu životnu radost.
(RTCG)
