Glumica Nevena Nerandžić o "Saučesnicima": Ne postoji srećan kraj, to je samo jedna zamaskirana tuga sa kojom se nastavlja život

Tišina koja govori glasnije od reči, ljubav koja se sudara sa savešću i krivica koja ne nestaje čak ni onda kada se život nastavlja – lik Sofije u filmu “Saučesnici” Marka Novakovića otvara niz moralnih pitanja bez lakih odgovora.

Glumica Nevena Nerandžić, koja tumači jednu od glavnih uloga Sofiju, govori o unutrašnjim lomovima svoje junakinje, teškim glumačkim izazovima, kraju filma koji ostaje da živi u gledaocu i o tome zašto je u ovom poslu najvažnije ostati svoj.

– Sofija je mlada, zaljubljena žena koja, nakon jednog presudnog događaja, započinje duboku unutrašnju borbu sa sopstvenom savešću i moralnim pitanjima. Ona pokušava da pronađe izlaz iz cele situacije oslanjajući se na svoju veru, ali i na odnos sa partnerom - priča za “Blic” Nevena Nerandžić.

Koliko bi, po vašem mišljenju, sve bilo drugačije da je Sofija odmah nakon zločina otišla u policiju i priznala sve?

– Sigurno bi bilo drugačije, ali u svojoj glavi i dalje ne mogu da zamislim da je to za Sofiju u tom trenutku uopšte bilo moguće. Ona je nesnađena, i inače se previše oslanja na Branka, a tada je i izuzetno uplašena. Na kraju krajeva, ona ga zaista voli. Voli Branka i mislim da je upravo ta ljubav ono što je navodi da pokuša da mu poveruje, da se smiri i da čeka neki dobar ishod cele situacije.

Mačka ima veliku simboličku ulogu

Da li je možda ključni okidač za njen unutrašnji preokret ubistvo mačke, koje se u filmu "Saučesnici" ne vidi?

– Da, ali mislim da je važno reći da nigde nismo, ni Marko kao reditelj, ni mi kao glumci, izabrali jasan odgovor na to pitanje. Sudbina mačke je ostavljena otvorenom. Ja sam, lično, u svojoj glavi zamišljala da ju je on samo izbacio napolje, jer mi je ideja da je ubijena bila preteška. Tokom snimanja sam se u potpunosti oslanjala na scenario i na rad sa partnerima. Sve ide postepeno, okidač po okidač, dok na kraju ne dođe do potpunog preloma. Mačka ima veliku simboličku ulogu jer je Sofija u njoj pronašla utehu, neko malo biće o kojem može da brine i kroz koje pokušava da ublaži sopstvenu krivicu. Kada joj je i to oduzeto, dolazi do njenog konačnog sloma, trenutka kada više ne može da izdrži.

Reditelj Novaković je rekao da kraj filma može da se tumači na tri načina. Kako ga vi doživljavate, da li je to srećan ili tužan kraj?

– Ja mislim da je to preživljavanje. Svakako je tužan kraj. Nema tu prave sreće. Postoji beba kao tračak nade, ali to je jedan ogroman teret sa kojim treba živeti dalje. To je duboka rana kojoj treba mnogo vremena da zaceli i koja će, čak i kada zaraste, ostaviti veliki ožiljak. Ne postoji srećan kraj, to je samo maska, jedna zamaskirana tuga sa kojom se nastavlja život.

Na samom kraju vidimo svadbeni ples, ali bez osmeha na njihovim licima. Kako vi tumačite taj prizor?

– U tom trenutku gledaju jedno drugo u oči i znaju šta su uradili. Tišina govori više od svega što bi mogli da kažu.

Kada biste film gledali kao običan gledalac, bez učestvovanja u njemu, ko je po vašem mišljenju više kriv, on ili ona?

– Rekla bih da je on više kriv. To govorim i iz pozicije svog lika, ali i iz svoje lične perspektive. On je mogao da napravi drugačije izbore, da se stvari ne zakomplikuju do te mere. Ipak, i ona nosi veliki deo krivice, s tim što je ona najviše naudila sebi. Mislim da toga jedino nije bila svesna. Ona je stalno razmišljala o tome kako je cela situacija uticala na druge ljude, o tom čoveku, o njegovoj supruzi, o svemu okolo, a najmanje o tome kako utiče na nju samu. To ju je slomilo. Sa druge strane, on je više razmišljao o tome kako da sačuva sebe i to se na njega odrazilo na drugačiji način.

Svaka uloga je izazov

Skoro sedam godina ste u glumačkim vodama. Igrali ste i na “daskama koje život znače” i pred kamerama. Kada sada podvučete crtu, koja uloga vam je do sada bila najveći glumački izazov?

– Svaka uloga je izazov, naročito na početku. Nije važno da li je mala ili velika, da li je vodeća ili epizodna, svaka nosi svoju težinu. Kako sam starija i duže u poslu, lakše se snalazim u ličnom smislu: na snimanju, u komunikaciji sa ljudima, u odnosu sa partnerima i saradnicima. Opuštenija sam. Počeci su sigurno bili najteži, ali moram da kažem da je uloga Sofije bila izuzetno zahtevna. Sa druge strane, ne mogu da zaboravim ni Anu Balint iz “Ringišpila”. To je bila potpuno drugačija, ali podjednako teška i zahtevna uloga. Imate lik koji konstantno prolazi kroz teške trenutke, koji neprestano pati. To je izuzetno teško izneti u kontinuitetu od sedamdeset dana snimanja, gde ste svakog dana puni emotivnog naboja i morate da ga iznova ispoljavate. To je veliki izazov.

Sa druge strane, u predstavi “Flešdens” istovremeno igrate, pevate i glumite...

– Da, i nadam se da ću se uskoro vratiti toj predstavi. Imala sam povredu leđa, pa neko vreme nisam mogla da igram, ali se zaista nadam povratku. Uželela sam se te predstave.

Šta biste savetovali mlađim kolegama koji tek stasavaju i započinju glumački put? Na šta bi, po vašem mišljenju, trebalo posebno da obrate pažnju?

– Mislim da je najvažnije ostati svoj. Jedno je kada igrate ulogu, kada se prerušavate, kostimirate i pretvarate, ali u životu treba ostati veran sebi i ne gaziti sopstvena načela. To je nešto u šta duboko verujem i to bih poželela mlađim kolegama. Takođe, poželela bih im mnogo sreće, jer je sreća veliki faktor u našem poslu. Postoji mnogo talentovanih, vrednih i radnih ljudi koji još uvek nisu dobili priliku. Verujem da je to često pitanje trenutka. Važno je da se ne opterećuju time da li su nešto dobili ili nisu, nekada ono što treba da vas pronađe, zaista će vas pronaći.

Postoje li principi preko kojih nikada ne biste prešli u svojoj karijeri?

– Ono što mogu da kažem jeste da sam mirna sama sa sobom i mislim da je to najvažnije. Hvala Bogu, nikada nisam došla u situaciju da moram da reagujem na način koji bi ugrozio mene samu. Nadam se da do toga nikada neće ni doći.

Da li vas u narednom periodu očekuje neki novi projekat?

– Trenutno nema ničeg novog, ali me uskoro očekuje premijera filma “Svadba”. To je jedna potpuno drugačija priča, rasterećujuća komedija. Mislim da će se publici dopasti i da će to biti film posle kog se iz bioskopa izlazi sa osmehom i nekim lakšim srcem.