Ekskluzivno o filmu koji je "zapalio" Beldoks: Da li su EVROPSKI DOSELJENICI našli RAJ u Paragvaju?

Nemački dokumentarni film „U zoni raja“, scenaristkinje i rediteljke Julije Lokšine, jedno je od zapaženijih ostvarenja ovogodišnjeg Beldocsa.

Smešten u paragvajsko naselje „El Paraíso Verde“, film istražuje susret evropskih doseljenika i lokalne zajednice, otvarajući pitanja ideološke radikalizacije, teorija zavere, savremenog kolonijalizma i potrage za alternativnim načinima života.

Kroz pažljivo izgrađenu atmosferu i višeslojni pristup, „U zoni raja“ izbegava jednostavne osude i umesto toga pokušava da razume složene motive i posledice života unutar izolovane zajednice. O nastanku filma, etičkim dilemama dokumentarnog pristupa i granicama između mita, politike i stvarnosti, razgovarali smo sa Julijom Lokšinom.

„U zoni raja“ posmatra i evropske doseljenike iz naselja „El Paraíso Verde“ i lokalnu paragvajsku zajednicu kroz oči dvoje mladih Paragvajaca. Zašto vam je bilo važno da film postavite iz te dvostruke perspektive, umesto da se prvenstveno fokusirate na samo naselje?

- Ove prostore Evropljani posećuju već dugo, dolazeći sa različitim misijama, donoseći sopstvene vizije i ostavljajući trag na lokalnim zajednicama. Grad Kaazapa nastao je zahvaljujući misionarskom delovanju jednog franjevačkog monaha. I u ovom slučaju mogli smo da svedočimo uticaju evropskog prisustva na lokalnu zajednicu, pre svega u ekonomskom, ali i u društvenom smislu. Zato nam je bilo sasvim jasno da priča o ovom regionu mora da uključi i lokalnu perspektivu.

Film se bavi teorijama zavere i ideološkom radikalizacijom, ali izbegava karikiranje i olake osude. Kako ste pristupili etičkom izazovu suočavanja sa ovim sadržajem, „snimanju političkog protivnika“, a da pritom zadržite kritičku distancu?

- U svom radu ne odlazimo na određeno mesto da bismo nekoga ubedili ili agitovali, već da bismo razumeli zašto ljudi žive i deluju na način na koji to čine i kakve posledice to ima po njih same i njihovu okolinu. Potom pokušavamo da stvorimo nijansiranu mrežu refleksija, slika, zvukova i argumenata koja omogućava složen čulni i intelektualni susret, naročito kada je reč o izolovanim ili teško dostupnim zajednicama. Iako smo kritični prema određenim strukturama, verujemo da je važno pokazati poštovanje prema ljudima koji vam otvore vrata svog doma i svog života.

U festivalskom katalogu Beldocsa navodi se da se naselje može posmatrati kao svojevrsna moderna heterotopija, kontraprostor oblikovan antidemokratskim i neokolonijalnim idejama. U kom trenutku ste shvatili da film govori i o savremenim oblicima kolonijalizma?

- Mislim da je prilično očigledno da zatvorena evropska naseobina u relativno siromašnom delu Južne Amerike, koja zavisi od lokalne radne snage i prirodnih resursa, neminovno ima i određenu kolonijalnu dimenziju.

Paragvaj je u dokumentarcu predstavljen gotovo kao mitski pejzaž, mesto puno legendi, duhova i projektovanih fantazija. Kako su istorija zemlje i njena atmosfera uticale na vaš vizuelni i narativni pristup?

- Veoma snažno. Upravo nam se tako i predstavio taj pejzaž, kao prostor koji istovremeno čuva bezbroj lokalnih misterija i mitova, ali i prima različite spoljašnje vizije koje se na njega projektuju. Zato smo želeli da i slike i zvuk ostave prostor za takvo iskustvo.

Jedan od najupečatljivijih aspekata filma „U zoni raja“ jeste kontrast između raskošne otvorenosti prirode i zatvorenog ideološkog sveta unutar naselja. Možete li da govorite o saradnji sa direktorom fotografije Zenom Legnerom u stvaranju te vizuelne tenzije?

- Mislim da je to jedan od ključnih kontradiktornih motiva u filmu, baš kao i libertarijansko obećanje neograničene slobode koje na kraju ljude dovodi do novih oblika zavisnosti. Pokušavali smo da razumemo kako pejzaž i organizacija društvenih prostora odražavaju te protivrečnosti i da ih prenesemo kroz filmski jezik. Ali podjednako nam je bilo važno da ostvarimo filmsku i vizuelnu intimnost sa ljudima koje snimamo, kako bi iza ideja i koncepata postale vidljive njihove lične sudbine i karakteri.

Mnogi stanovnici naselja deluju kao ljudi koji tragaju za izlečenjem, slobodom ili novim početkom nakon ličnih kriza i razočaranja. Da li se vaše viđenje njih promenilo tokom snimanja?

- Rekla bih da se svaka percepcija, bilo ljudi ili situacija, neprestano menja i razvija. Što više uvida steknete i što više znanja prikupite, slika postaje bogatija. Često očekujemo jednostavne odgovore na pitanja koja nas izazivaju, ali kao i u većini slučajeva, iza ovakvih odnosa i životnih odluka stoji mnoštvo različitih uzroka.

Vaši prethodni filmovi takođe istražuju sisteme moći, otuđenje i društvene podele. Da li „U zoni raja“ vidite kao nastavak tih tema ili vas je ovaj projekat kao autora suočio sa novim izazovima?

- Za mene je svaki film novi izazov i skup pitanja i čuđenja, čak i kada se neki motivi stalno vraćaju. U ovom filmu posebno smo se bavili sredstvima i mogućnostima filma koje nam ponekad omogućavaju da prevaziđemo samu stvarnost i uključimo ono što je nadracionalno, a ponekad čak i nemoguće.

Film sugeriše da teorije zavere funkcionišu gotovo kao mitovi, nudeći osećaj pripadnosti, smisla i identiteta. Mislite li da film može da ponudi drugačiju vrstu zajedničke priče kao odgovor na sve veću fragmentaciju društva?

– Iskreno se nadamo da ovaj film može da otvori prostor za dijalog među ljudima veoma različitih uverenja, što smo već imali priliku da iskusimo na pojedinim projekcijama do sada.