Rade Marković smatra da je za glumu presudan iskren doživljaj i duboko uranjanje u lik, što se prenosi na publiku kroz umetničku ubedljivost.
Bio je poznat po velikom broju ostvarених uloga i izuzetnim glumačkim dostignućima, kao i po svojoj prividnoj mirnoći i filozofskom odnosu prema životu i umetnosti.
Za glumu je bitan istinit doživljaj glumca, koji putem igre postaje zarazan, umetnički ubedljiv i prenosi se na publiku ‒ rekao je Rade Marković.
Ranko Munitić je govorio da je „rasni, karakterni glumac ogromnog registra“, Renata Ulmanski dodala da je to tačno, „ali malo kao objašnjenje za toliko različitih sjajnih likova“, znalci isticali da će ostati upamćen po vanrednim glumačkim dostignućima, po tome što je među rekorderima po broju ostvarenih uloga i na sceni i ispred kamere (samo u pozorištu odigrao ih je preko dve stotine), kao i po svojoj mirnoći i kad je najteže i odnosu prema raznim temama i dilemama…
Bez spokojstva…
A on je kazao:
- Ja sam do svoje ličnosti, do svog pogleda na svet i do svog stava prema životu došao kroz glumu. Gluma mi ispunjava apsolutno celokupnu ličnost. I kad sam dokon, meni tek tada, oslobođenom od dnevnih napora i napetosti, počinju da vrve ideje ili rešenja za probleme koje nisam mogao da rešim u glumi. […] A sumnju u to što radim gajio sam celog života. Mislim da je to normalno stanje glumca. Taman posla kad bi glumac počeo da veruje da je rešio enigmu kako se to radi. Do poslednjeg daha u tom pogledu ne postoji spokojstvo.
Kao i:
‒ Moje shvatanje o glumi temelji se na stvaranju istinskog života, a ne umetnosti koja je van duše i bića koje igram. Vrlo poštujem Žuveovu misao: „Glumac mora da bude ponizan u odnosu na lice koje igra.“ Ta snishodljivost je nama bliska reč. Ne može se ulozi davati neka svoja veština i pokušavati da se ona reši onako kako će to za glumca biti najlakše i najefektnije. On se mora duboko pokloniti, da pronikne u krajnju suštinu te ličnosti i onda tome dodati svoj odgovor, svoj duhovni materijal, svoj lični doprinos ulozi.
Rekao je i da se njegov život poklapa sa XX vekom…
- Dvadeseti vek je, čini mi se, najdramatičniji i po svojim špicevima, najneuravnoteženiji vek koji je čovekov razvitak doveo do apsurda, do mogućnosti da čovek samoga sebe uništi. Vek haosa, krajnjih protivrečnosti i u pozitivnom i u rušilačkom smislu. Da prste liže čovek koji se bavi dramom, koji trazi materijal u sebi za izražavanje vremena u kome živi. Ovo je jedan fini pakao, pakao pun dramatike i obrta, pun zbivanja. […] Beograđanin sam. Ovde sam rođen. I moji preci s majčine strane su Beograđani. Nisam, dakle, onaj što dođe u veliki grad i pokušava da u njemu nađe mesto. Nisam trošio svoju energiju, niti sam stvarao neki duševni napon grabljenjem da nešto osvojim. Otuda moja prividna mirnoća. Moja mirnoća je privid. Šta se u meni događa, to je druga stvar. Ja sam od malih nogu poneo neke velike bolove koji su ostali za ceo život i doživeo sam vrlo dramatične obrte. Ali se to u meni samom i događalo i razrešavalo.
Skoro zatvorenih očiju
Prvih gotovo sto stranica monografije o njemu, rađene povodom “Dobričinog prstena” (dr Zoran T. Jovanović), autobiografskog su karaktera, tu svedoči i o danas legendarnom Akademskom pozorištu, trupi koja je došavši u Beogradsko dramsko pozorište pomerala granice, ostvarivala teatarska čuda…
‒ Šta je, u stvari, specifičnost trupe koja je ušla u BDP? U čemu se sastoji ta novost? Prvo, to je entuzijazam koji je zaista bio neuobičajen, to je bilo totalno predavanje. Niko od nas nije vodio neku svoju posebnu politiku, u smislu stvaranja sopstvene karijere. Svi smo se skupili i radili jedan posao za koji smo naslućivali, osećali da predstavlja nešto što je u skladu s vremenom. Nije nam se dopadalo čak ni ono pozorište u kome je Sistem Stanislavskog proglašen za Bibliju! Shvatili smo da su drugi u velikoj zabludi, da nisu razumeli da nije u pitanju nikakav sistem u smislu načina stvaranja pozorišnog čina, nego da je to samo priprema, biranje sredstava i trening za nešto što će tek da se nazove pozorištem, koje treba da prati vreme. A to zahteva i literaturu, tekstove koji će omogućiti ispoljavanje takvog savremenog odnosa prema pozorištu. Nije to bilo tako svesno kao što ja sad to objašnjavam; mi smo radili više instinktivno, po nekom našem unutarnjem diktatu, skoro zatvorenih očiju, jednostavno ‒ dušom.
Jedna od kultnih predstava tog čudesnog perioda jeste Mačka na usijanom limenom krovu, koja nije ostala zapamćena samo po Oliveri Marković u crnom kombinezonu. Naprotiv!
- U ulozi Brika sam mogao da primenim u potpunosti i bez mnogo mudrovanja sav onaj urbani materijal koji je u meni-glumcu čekao priliku da se ispolji. Naravno, šansu mi je dao tako dubok i tajnovit dramatičar kao što je Tenesi Vilijams. U “Mački” je važnije ono o čemu se ćuti nego ono o čemu se mnogo govori.
U kvalitetom i kvantitetom raskošnom Markovićevom opusu među posebnima je i predstava “Čekajući Godoa” (1956), u kojoj je igrao Poca, začeta u Beogradskom dramskom pozorištu, a koja je, na svoj način, izrodila Atelje 212
- Radeći na “Godou”, a i kasnije, slušajući komentare o igri, došao sam do nekih novih saznanja o glumi. Sam Beketov tekst tražio je neka nova sredstva, i mi smo pokušavali da ih nađemo ne udaljavajući se od života i ne tragajući za nekim efektnim tehničkim rešenjem (znači, spoljnim) u igri. Ja sam spontano pribegao nekoj vrsti plastičnosti, kako u izrazitosti tela i mimike, tako i u neočekivanim obrtima u govoru i intonaciji.
Govoreći o ulogama koje su mu bile na izvestan način posebno važne, apostrofira i “Amadeusa” u Beogradskom dramskom pozorištu.
- Salijeri mi je jedna od najvećih uloga u životu. […] To je tema čoveka koji je uz genija i jedini može da sagleda njegovu grandioznost. On mu se beskrajno divi, a istovremeno i zavidi i bori se, ne može da suzbije svoju otrovnu surevnjivost. […] Reditelj Paolo Mađeli je bio opsednut Mocartom, i ceo komad je napravio preokupiran genijalnošću ovog umetnika, što je bilo sjajno. Ali komad nije samo o tome, komad je i o Salijeriju, koji je centralna ličnost. On i priča celu priču! […] Morao sam tri puta više da radim i mislim da sam u tome uspeo, a to je da razumem i protumačim ono što je bitno u tekstu i Salijeriju. Ogromna ljudska patnja zbog sopstvene nesavršenosti. Drago mi je da sam za ovu ulogu dobio dragocenu nagradu Udruženja dramskih umetnika Srbije. To mi je bila velika satisfakcija.
Košmarni snovi
U izuzetnom sećanju mu je, kaže, ostala uloga i rad u filmu “Roj” Miće Popovića.
- U najlepšem sećanju mi je ostala saradnja sa Mićom Popovićem u filmu “Roj”. To je za mene kao glumački san. Pre nego što smo počeli da radimo, odlazio sam često kod njega u slikarski atelje u Akademiji nauka. Tu mi je uoči snimanja pokazao svoju knjigu snimanja za film “Roj”. U toj knjizi su bili i crteži, svaki kadar je bio nacrtan, i kada sam pregledao knjigu, sagledao sam ceo film i shvatio svoju ulogu. Naravno, i on mi je protumačio da je lik koji igram među tim naduvanim ustaničkim glavurdama jedini uman čovek, da on jedini sagledava suštinu stvari.
Ostvario je blistave uloge i u filmovima svog sina, našeg velikog reditelja (i pisca) Gorana Markovića. Bilo je i šale na račun toga da ga je sin „sahranio“ u “Sabirnom centru”, rađenom po tragikomediji Dušana Kovačevića…
- Tek posle sam shvatio kako i koliko je to bila smešna scena; ja ležim u mrtvačkom sanduku, Olivera me oplakuje, a Goran stoji iza kamere i smeje se.
Govoreći o sebi i glumi kazao je i:
- Imao sam košmarne snove koji su bili vezani za određene uloge, a u stvari su svi moji snovi inspirisani nekim dilemama koje se rađaju u mladosti. Ja prosto imam serije snova sa identičnom temom: to je gubljenje u nepoznatom gradu, čekajući neki tramvaj ili voz koji treba da me odvede na neko drugo mesto. Ja nikako ne mogu da prepoznam gde je ta stanica i koje je to mesto. Najzad se vozilo pojavi, ali mi za dlaku umakne, i čitav san provodim u lutanju i nemogućnosti da se oslobodim pitanja gde je stanica. Sve sam to, na kraju, povezao sa velikim nezadovoljstvima, samoispitivanjima koja godinama vršim nad sobom. […] Podtekst (znači, nesvesno) primaran je u procesu stvaranja. Ono što mi možemo, to je da učinimo sve što je u moći naše svesti, naše inteligencije, oseta, naše intuicije, znanja iz oblasti umetnosti, poznavanja tehnike, našeg usavršavanja telesnog, glasovnog i duševnog aparata, našeg osvajanja životnih znanja; to što je dostupno našoj svesti, mi možemo da učinimo. Najkrupnije poteze sam učinio u životu onda kada su mi se ljudi čudili i nisu nikako mogli da me dovedu u vezu s racionalnom ličnošću za kakvu me smatraju u glumačkom svetu. […] Međutim, ja jesam racionalan i upotrebljavam svoj mozak, ali u najbitnijim stvarima u životu, kao i u radu na ulozi ‒ sve ono što je ostavilo izvestan umetnički trag, čega se ljudi sećaju o meni u ulogama ‒ do svega toga sam došao jednog sekunda, u jednom trenutku, potpuno nepripremljene imaginacije, koja mi je sugerisala upravo takav iskaz. Kao oslobođeni impuls, nesvesno izbija u prvi plan. Po mome mišljenju, glumac mora da učini sve ono drugo što je neophodno da bi taj trenutak došao na pravo mesto, na plodno tle, i da bi bio umetnički tačno usmeren.
Isticao je:
- Etički problem je jednako važan kao i umetnički problem. Baveći se pozorištem na jedan etički način, glumac se u stvari brani od zamki na tom putu, od svih onih opasnih crnih ptica koje prete umetnosti. Mislim tu i na publicitet, otkrivanje privatnog života, stvaranje mita o sebi… Ta jata crnih ptica koja lete oko glumca su vrlo opasna… Zato je veoma važno kako glumac taj svoj instrument, to jest sebe, održava… A umetnik je stalno zagnjuren u svoje stvaralaštvo. To mi je bio problem da prenesem mladima koji tek stupaju na taj put. To je jedna vrsta religije, jer vi usmeravate svoj život u ulaznom smeru koji ne može da se prekida, da se krpi. Lomovi su neizbežni, ali čak i veliki padovi mogu biti inspiracija za uzlete. Osnovno stanje čoveka su nesreća, bol, zlo, a njegova borba protiv toga je osnova života.
(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Stevan Šalajić – mladiću, vi imate budućnost”)
Monografija
Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.