Knjiga se smatra remek-delom političke misli
Andrić ističe aktuelnost Gvičardinijevih misli i vezu sa razvojem poslovnog građanina u renesansnoj Firenci
“Kratak je, istina ljudski život, ali ko ume da štedi vreme i da ga ne rasipa ludo, taj ima na pretek vremena. Jer ljudska je priroda bogata, i vrednom i odlučnom čoveku, za čudo, ide svaki posao od ruke”, jedna je od napomena Frančeska Gvičardinija.
U nedavno objavljenoj knjizi “Političke i društvene napomene” (IK “Gradac”) na oko sotinak strana ima ih 213, gore citirana je pod rednim brojem 207, a svojevrstan kuriozitet predstavlja činjenica da ju je sa italijanskog preveo i inspirativan predgovor napisao naš nobelovac Ivo Andrić.
Osvrće se Andrić u predgovoru na društvene prilike u vreme Gvičardinijevog života 1483-1540, daje svojevrsno poređenje Gvičardinija I Makijavelija, pojašnjava odabrani skup sentence…
“Makijaveli leti, Gvičardini puzi; Makijaveli piše smela uputstva za idealnog vladaoca a Gvičardini beleži sitna iskustva za ćifte I birokrate”, beleži između ostalog Andrić i posredno ali zanimljiva njihovu aktuelnost u savremenom dobu napominjući da je upravo u Firenci 14. i 15. veka nastao “onaj naročiti tip građanina poslovnog čoveka u službi kapitalističkog duha”.
Remek-delo političke misli
Pomenimo, "Političke i društvene napomene“ (Ricordi politici e civili) renesansnog državnika i istoričara Frančeska Gvičardinija smatraju se remek-delom političke misli. Knjiga sadrži sažete maksime o vlasti, diplomatiji i ljudskoj prirodi, nastale iz piščevog bogatog iskustva u italijanskim političkim previranjima.
“Posve je pogrešno govoriti o stvarima u svetu apsolutno, ne praveći razlike i, takoreći, svodeći sve na jedno pravilo; jer u svima stvarima postoje razlike i izuzeci zbog raznoličnosti u okolnostima u kojima se ne mogu meriti istom merom; a te razlike i izuzeci nisu zapisani nigde u knjigama i samo naša razboritost može nas naučiti da ih raspoznajemo”, kaže Gvičardini.
Istaknuti italijanski državnik i diplomata
Frančesko Gvidarčini, istaknuti italijanski državnik, diplomata i istoričar, u ovom svom delu promišlja i istražuje prirodu vlasti, ljudskog ponašanja, političkih institucija i društvenih odnosa. Znalci ističu da su njegove sentence nastale na temelju bogatog iskustva stečenog u državnim poslovima, diplomatskim misijama i neposrednom posmatranju političkih previranja renesansne Italije.
“Obično se svetina i svi neuki ljudi daju lakše pokrenuti na dobitak nego opasnošću od gubitka; pa ipak, trebalo bi da je obrnuto od toga, jer je težnja za očuvanjem prirodnija od težnje za sticanjem. Uzrok ovoj zabludi je u tome što redovno nada ima veću vlast nad ljudima nego strah; stoga se dešava lako da se ne boje onoga čega bi trebalo da se boje, a da se nadaju onom čemu ne bi trebalo da se nadaju”, beleži Gvičardini.
Kao i: ”Lud je onaj ko ne poznavajući opasnosti uleće u njih nesmotreno; hrabar je onaj ko ih poznaje, ali ih se ne boji više nego što je potrebno”.
