FELJTON "Filozofija gluposti" Laš Fr.H. Svensen (5): Kritičko mišljenje je protivotrov za glupost

U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.

Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.

Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…

Peti nastavak feljtona:

Kad filozofi opisuju svet misli, uglavnom se drže pozitivne strane mišljenja, mudrosti. Mnogo ređe ulaze u detalje kad je reč o njenoj suštoj suprotnosti, ali dešava se. Jedan od primera bio bi Erazmo Roterdamski (1466–1536) koji u svom satiričnom delu „Pohvala ludosti“ (1509) pušta glupost da samu sebe hvali. On na humorističan način pokazuje kakav uticaj ima glupost na društveni život, politiku i religiju i kako jednostavno kritičko razmišljanje može poslužiti kao protivotrov za glupost.

Glupak po Kantu

Imanuel Kant definiše glupost kao izostajanje moći rasuđivanja: „Nedostatak moći suđenja jeste upravo ono što se zove glupost, i jednoj takvoj mani apsolutno se ne može pomoći.“ On, dakle, ne povezuje glupost sa nedostatkom znanja, već sa nedostatkom sposobnosti da se to znanje primeni. Onaj ko ne razume mnogo može se nazvati priprostim, ali glup postaje onaj kome zakaže moć rasuđivanja. Kad je Kant rekao kako tom defektu nema pomoći, uz to treba uzeti u obzir i njegovu tvrdnju da je „moć suđenja jedan naročiti talenat koji nipošto neće da se poučava već samo da se upražnjava.“ Drugim rečima, ljude bez ikakve moći rasuđivanja nikad neće uspeti da se nauče da rasuđuju. Morate imati barem minimum te sposobnosti kako biste mogli dalje da je uvežbavate. Vrlo je teško zamisliti funkcionalno ljudsko biće bez i trunke moći rasuđivanja. Takva osoba ne bi bila u stanju ni da se orijentiše u svetu.

Ako raspolažete makar i minimumom sposobnosti rasuđivanja, u svakom trenutku ćete biti u stanju da se orijentišete u svetu, ali ne na naročito pogodan način. Moć rasuđivanja predstavlja sposobnost da opšte pojmove koristimo u konkretnim situacijama. Prema Kantu, čovek postaje glup kad mu ta sposobnost oslabi. Ovo važi kako za teorijsku, tako i za moralnu moć rasuđivanja. Možete biti dobro upoznati sa etičkom teorijom, ali ako niste u stanju na odgovarajući način da primenite svoje opšte znanje na konkretne situacije, ispadate moralno glupi. (...)

Glupan takođe može biti neko ko razmišljanje povezuje s iskustvom, ali to čini na način koji pokazuje ozbiljne propuste u rasuđivanju. Jedan pomalo smešan primer bio bi glupan koji se nervira zbog muve koja mu je zuji oko glave, ali koja trenutno miruje na prozoru. Zatim se doseti da može da je ubije mlatilicom za muve, što bi bila pravilna upotreba moći rasuđivanja. Ipak, ne nalazi mlatilicu za muve, te se opredeljuje za neki drugi predmet kojim može da je lupi, uzima tiganj i razbija prozor u svom pokušaju da se otarasi muve. Glupan može da barata objektivno validnim i kompleksnim konceptima. Problem nastaje kad nema sposobnost da ih precizno prenese na konkretne situacije. (...)

Trivijalno postaje važno

Likovi Buvar i Pekiše iz istoimenog romana Gistava Flobera (1821–1880) savršen su primeri Kantove definicije gluposti. Dva glavna lika se upoznaju na klupi u Parizu i postaju prijatelji i počinju da uviđaju koliko su slični. Jedan od njih dobija nasledstvo i zajedno se sele na selo gde se posvećuju poljoprivredi. Njihova glupost leži u tome što proučavaju različite naučne teorije, a zatim usledi potpun neuspeh kad pokušaju da ih primene. Kako je to u vezi s još jednom njihovom karakteristikom, naime da neprestano govore u klišeima? Ništa im se, dakle, ne zadržava predugo u glavi. Oni pokazuju entuzijazam, ali su beskompromisno površni. Možemo pokušati da povežemo ove dve dimenzije s teorijom da je slaba moć rasuđivanja isto što i nedostatak istinskog razumevanja stvari. Nije u pitanju nedostatak apstraktnog znanja, već nesposobnost da se to znanje poveže s našim iskustvom.

(...)

Austrijski pisac Robert Muzil (1880–1942) u svom romanu „Čovek bez osobina“ (1930–33) opisuje društvo u kom ljudi koji bi ranije bili odbačeni kao budale postaju vodeće ličnosti, oni koje pre niko nije shvatao ozbiljno postaju slavni, u kom ideje koje su nekada smatrane trivijalnim najednom postaju važne i velike. Mada je Muzil roman smestio u poslednje dane Austrougarske monarhije, koja se raspala 1918. godine, čitaoci ne mogu da se otmu utisku da knjiga ujedno predstavlja i vrlo detaljan opis našeg vremena više od jednog veka kasnije. Muzil taj fenomen naziva „tajanstvenom bolešću vremena“. Takođe smatra da je identifikovao da se ta bolest zapravo sastoji: „od sveopšte gluposti“. Međutim, ta sveopšta glupost je podmukla jer je predstavljena kao „napredak, genijalnost, nada, boljitak.“ U romanu je najjasnije otelotvorenje ovog fenomena kapitalista doktor Arnhajm. Opisuje se kao „čovek velikog formata“, neko ko „ima potpunu kontrolu nad svim“ kad su u pitanju privreda, politika, filozofija, nauka i slično, i ko uz sve to tečno govori pet jezika. Možda se čini čudnim što takav jedan čovek predstavlja oličenje gluposti. To je objašnjeno time da je Arnhajm sve što je dobio u širini izgubio u dubini. On nema suštinsko razumevanje bilo čega, već pluta po površini. (...) Gaji gotovo patološku mržnju prema duhovitosti i ironiji jer one uvode nestabilnost u površnost u kojoj on voli da balansira.

Pompezne budale

Muzil je 1937. u Beču održao predavanje pod nazivom „O gluposti“. U njemu ističe kako glupost nije prvenstveno nedostatak razumevanja, što će reći manjak inteligencije. On kaže da se izraz može koristiti da označi slabost uma, no njega više interesuje glupost koja pokazuje znakove inteligencije, ali inteligencije koja nije svesna svojih ograničenja. Ono što Muzil naziva „inteligentnom glupošću“ karakteristično je za nekog ko je učen, čak i sofisticiran, ali ko neće ispuniti svoj pun potencijal. Koji je lek za ovakvu glupost? Za Muzila je odgovor vrlo jasan: poniznost ili skromnost (’Bescheidung’). Ako uspete da se ne uzdižete previsoko u nebesa, povećavate šanse da izbegnete glupost i idiotizam. Pokušajte da imate jasan uvid u svoja ograničenja.

Pompezne budale poput doktora Arnhajma serviraju čiste trivijalnosti poput najvećih mudrosti. Glupan se ne kreće izvan poznatog terena i samo prenosi dalje ono što mu je dato. U tome on ne vidi nikakav problem i u tom smislu mu je vrlo prijatno u sopstvenoj gluposti, iako bi se verovatno duboko uvredio ako biste mu ukazali da je glup.

(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Imaj hrabrosti da se služiš razumom“)