Ovo je najduža opera u Narodnom pozorištu i traje 4 sata: "Izazov je ne sagoreti na pola predstave"

Dirigent Aleksandar Kojić govorio je o operi "Don Karlos" Narodnog pozorišta u Beogradu. On je istakao da je za njega najzahtevnije pravilno rasporediti energiju tokom izvođenja.

- Predstava jako dugo traje, počinjemo u 19, a gotovi smo u 22.55. To je trenutno najduža operska predstava na repertoaru Narodnog pozorišta - naglasio je dirigent.

Kojić je dodao da je poseban izazov održati emotivnu i profesionalnu ravnotežu tokom čitavog trajanja opere.

- Ako se energetski i emotivno ispucamo u prvih sat vremena, šta ćemo raditi ostala tri? Izazov je ne biti hladan, biti profesionalan, doneti sve što treba, a opet trajati do tih jedanaest sati i ne sagoreti na pola - rekao je Kojić.

Prema njegovim rečima, "Don Karlos" je veliki zadatak i za muzičare i za pevače, i reč je o izuzetno snažnom delu Đuzepea Verdija, koje tematizuje kompleksne istorijske i društvene odnose.

- Verdi se jako zanimao za odnos crkve i države. Opera govori o tome koliko je španski kralj, kao vrhovni poglavar velikog dela sveta, zapravo podređen inkviziciji i papi - objasnio je Kojić u razgovoru za Tanjug "Reflektor".

Prema njegovim rečima, opera prevazilazi okvire ljubavne priče između prestolonaslednika Infanta Španije i njegove maćehe, koju je njegov otac rešio da oženi.

Što ste umorniji sve je komplikovanije

- Zanimljivo je da ova opera barata istorijskim činjenicama, likovi poput Don Karlosa, Filipa Španskog i Izabele su zaista postojali" - rekao je Kojić.

Govoreći o koncentraciji tokom višesatnog izvođenja, Kojić je naglasio značaj kontinuiranog rada i individualne pripreme.

- Taj fokus se vežba na malom. Svako ima individualnu pripremu. To je kao kad čitate knjigu, da li vam pažnju odvlače trolejbusi i kola ili možete da se fokusirate kao da ništa drugo ne postoji - rekao je dirigent.

Kojić je dodao da fizički zamor dodatno otežava izvođenje, naročito u delima Verdija, koji "kako ste vi umorniji, piše sve komplikovaniju muziku".

- Ono što je najsuptilnije i najteže za izvođenje često se nalazi na poslednjih deset listova - naveo je Kojić.

Prema njegovim rečima, publike iz pozorišta nosi utisak grandiozne, epske priče i slike.

- To je kao špansko platno, kao Diego Velaskes. Kad uđete u muzej i vidite scenu sa milion detalja. Izađete prepuni informacija, utisaka i misli. Ovde čovek ne uživa samo u prvom utisku, već mora i da razmišlja o podtekstu - rekao je Kojić.

Podsetimo, „Don Karlos“ je opera u četiri čina, zasnovana na drami Fridriha Šilera, tematizuje složene odnose ljubavi, vlasti, slobode i religijskog fanatizma.

Opera za Svetsku izložbu

Đuzepe Verdi (1813 – 1901) je dobio narudžbinu od direktora Opere u Parizu da za Svetsku izložbu (1867) komponuje operu prema drami u stihovima Fridriha Šilera „Don Karlos, infant od Španije“ (1787) na francuskom jeziku i u stilu francuske velike opere. Jer, morala je to biti, kako kaže Konstantin Vinaver, „velika svečana opera sa velikim horskim zadacima i baletom dostojna Svetske izložbe“. Upravo su to bile karakteristike francuske velike opere u kojoj je akcenat bio na spektaklu, dužini (imala je pet činova), umetničkoj interpretaciji istorijskih događaja, velikom broju izvođača, raskošnim kostimima uz obaveznu scenu sa baletom.

Verdi nije bio zadovoljan premijerom

Svetska izložba te 1867. godine okupila je u Parizu posetioce sa svih strana sveta uključujući vladare, aristokratiju i političare. Bila je to prilika da Pariz pokaže svetu svoje „novo lice“ posle čuvene urbanističke obnove grada koju je osmislio baron Osman. Na premijeri opere 11. marta 1867. godine prisustvovali su car Napoleon III i carica Evgenija. Verdi nije bio u potpunosti zadovoljan uspehom predstave i u narednim decenijama uradiće nekoliko verzija ove opere od kojih je najpoznatija, i danas najčešće izvođena, milanska (1884) u četiri čina na italijanskom jeziku, bez baleta i bez prvog čina iz originalne verzije, podseća Vanja Kosanić na sajtu Narodnog pozorišta Beograd.