FELJTON ONLAJN "Gospodari ’Dobričinog prstena’ "(7): BRANKO PLEŠA- SVE U ISTI MAH

Suština glumačke umetnosti i smisao njenog postojanja to je kao neka sinteza ljubavnika i klovna ‒ govorio je Branko Pleša.

Obraćanje na svečanosti prilikom uručenja “Dobričinog prstena” Branko Pleša je počeo napomenuvši da je uveren da se tim priznanjem uvek iznova iskazuje pijetet velikanu pozorišne umetnosti, glumcu Dobrici Milutinoviću.

‒ Njegova glumačka ličnost bila je od one pozorišne harizme kojom su u svetu pozorišta i u kulturi Evrope blistale ličnosti jednog Talme ili Kajnca. Po toj harizmi glumačkog ideala i idola, u našoj kulturi bili su neponovljivi i jedinstveni naši Borštnik, Fijan i Dujšin. Zato je teško zamisliti da bismo i najvećom nagradom, ili bilo kakvim visokim priznanjima ili glasnošću komunikacionih medija, bilo koga od nas mogli približiti još uvek postojećoj, isijavajućoj auri mita o njima. Već od ustanovljenja ovog priznanja za životno delo koje nosi ime Dobrice Milutinovića, smatrao sam i smatram da je, bar za period od oslobođenja, trebalo, kada je već bilo želje da se ova nagrada ustanovi, da se njome, makar i posthumno, najpre i kao prvo počastvuju imena naših velikih pozorišnih očeva Raše Plaovića, Milivoja Živanovića i Ljubiše Jovanovića, koji su i umetničkim delom i neporecivom glumačkom harizmom koju poseduju retki i najveći, bili naslednici mita Dobrice Milutinovića… Učinjena je, po mom mišljenju, greška, jer brzajući u istorijsko srodstvo sa velikanom Milutinovićem, jer žureći pod Dobričin plašt, nismo uspostavili neophodan umetnički i generacijski most, da tek posle Raše, Milivoja i Ljubiše, a s dopustive ljudske i umetničke distance uvaženja i sopstvene skromnosti, prihvatimo skut plašta jednog pozorišnog mita. Dostojevski je za sebe i ruske književne savremenike rekao: „Svi smo izašli ispod Gogoljevog Šinjela.“ U našem slučaju nije dobro što one ispred sebe nismo videli i što prenebregavamo one bez čijih imena, a u vezi s Prstenom Dobrice Milutinovića, ni nama nije tu pravog mesta ‒ sem ako od nas ne počinje neka nova istorija srpskog ili jugoslovenskog teatra, kazao je.

Sa setom i melanholijom

I dodao:

Zato večeras, sa setom i melanholijom, kao posledicom ružnog vremena u kojem smo, a koje ćemo u boljim ljudskim odnosima u budućnosti, verovatno, i zaboraviti ‒ ja prihvatam ovo visoko priznanje i s ogromnim poštovanjem spuštam pogled pred sjajem glumaca umetnika kakvi su bili jedan Milivoje, jedan Raša, jedan Ljubiša, jer su oni još uvek i tu i prisutni, jer još u nama gore njihovi glasovi, jer još po pozorištima stanuju duše njihovih scenskih likova, i još nas, u našim ulogama, omamljuju aveti njihovog talenta. Snebivam se, priznajem, i činjenicom da se ovo priznanje uručuje meni, a ne tragetkinji, možda prvoj i najvećoj posle Nigrinove i Podgorske ‒ uvaženoj prvakinji Mariji Crnobori, koja je ovo priznanje pre mene zaslužila. No, ako već nije bilo po redu, ubrzo će, verujem, biti po pravednosti. Ovim priznanjem nagrađuje se teatar, ali kako on nije u jednom glumcu, ja ne mogu ovo priznanje ni da prihvatim ni da ponesem sam. U ovim trenucima sa mnom su svi s kojima sam proveo svoj glumački vek. Desetine imena svojih partnera i vršnjaka trebalo bi da kažem da vas uverim koliko dobra sam dobio i koliko su mi pomogli da živim u pozorištu i da radim za pozorište. Ako ne mogu svima i lično da zahvalim, da se bar setimo umetnika kakvi su bili Bojan Stupica, Milan Dedinac, Tomislav Tanhofer. Imenom, još uvek našeg profesora Mate Miloševića, svim mojim učiteljima i saradnicima od srca hvala. (…)

Neka mi oproste oni među nama i ovde, čija imena neću stići da pomenem, a srećemo se još i radimo zajedno. A ne mogu da ne pomenem Miloša Žutića i Ružicu Sokić, Mihajla Janketića, Jelisavetu Sablić, Radmilu Đuričin, Petra Kralja, Boru Todorovića, Milutina Butkovića, Baju Bačića, Mavida Popovića, Dragana Nikolića, Đuzu Stojiljkovića, Svetlanu Bojković, Gojka Šantića, Tanasija Uzunovića, Mrguda Radovanovića, Nikolu Simića, Tonija Laurenčića, Zlatu Petković, Sanju Milosavljević, Gorana Plešu, te najmlađe, Radoslava Milenkovića i Gordanu Đurđević, i mnoge druge s kojima sam radio, od Lale Ranisavljevića i Ante Ivelje, Petra Cvejića ili Aleksandra Saše Grudena, Duška Čeklića i Marka Ajvaza, do svojih studenata, kojima sam bio neka vrsta pozorišnog oca, i kao otac i uspešan i neuspešan, kao što sam svojim dragim partnerkama i partnerima bio ponekad ne baš lak, a ponekad baš težak saradnik, rekao je.

Sonji dugujem sve

A potom naveo:

Hvala piscima savremenicima koji su mi ukazali svoje poverenje, hvala Miroslavu Krleži, Ranku Marinkoviću, Meši Selimoviću, Aleksandru Popoviću. Hvala kritičaru Eliju Finciju, kao što hvalu dugujem kritičarima i književnicima: Bori Glišiću, Borislavu Mihajloviću Mihizu, Milosavu Mirkoviću i Slobodanu Seleniću. Hvala Ateljeu 212 za umetničku i ljudsku saradnju, za osećanje slobode i poleta kojim je nadahnjivalo našu generaciju. Želim da se zahvalim ovde i za skromnu čašicu lozovače i „pikolo pivo“ kojim su me, kao darom i čestitkom, dočekali moji sadašnji studenti diplomci. Zahvaljujem drugarskom Beogradskom dramskom pozorištu na telegramu čestitki koju mi je uputilo. Hvala svima koji su mi čestitali. Ostaje mi da se, na kraju, zahvalim poštovanom žiriju za toliku pristrasnost kojom je ovoga puta mene izabrao za ovo priznanje. I sasvim na kraju, ali nikako i poslednje, primajući otvoreno i čista srca sve vaše dobre želje, hoću da se zahvalim i svojoj ženi i supruzi Sonji, kojoj dugujem veru u vrline i misiju pozorišta, u njegovu misao i smisao, veru u rad i stradanje, Sonji kojoj, kao muž ženi, drug u životu, dugujem i mnogo i sve.

Hvala vam svima što ste ovde iz pijeteta prema Dobrici Milutinoviću i teatru, što ste i danas tu iz ljubavi prema svim glumcima ‒ a ja hoću da verujem da vaša visoka priznanja treba da budu podsticaj posebno onima koji tek dolaze u pozorišta, neherojskom vremenu uprkos! Dolaze novi naraštaji, glumci XXI veka, i treba da se nadamo da će ih pozorište prepoznati i pružiti im ruku, rekao je u besedi primajući ‘Dobričin prsten’.

I dete i ljubavnik i starac i…

U intervjuima, govoreći o radu na ulogama, kazao je:

‒ Procesu za stolom mislim da predstoji neverovatno značajan period kojim glumac počinje svoj odnos prema delu, reditelju i ulozi i pre „uvežbavanja“ uloge koja mu je poverena. Taj važan period počinje saznanjem da vam je uloga pripala, da ćete je (zdravi) igrati, da je pred vama rad sa rediteljem, ansamblom – dvoipomesečno druženje. To stanje pre prvog zajedničkog čitanja, što duže to bolje, karakteriše za svaku ulogu drugačiji i posebno suzdržan nemir! […] Suština glumačke umetnosti i smisao njenog postojanja to je kao neka sinteza ljubavnika i klovna. Zabavljati, igrati, zainteresovati publiku, ali ne lišiti je dubljih, dramskih, bolnih akcenata. Kao i u životu, samo u drugom vidu, naravno. Bitan je taj neposredan odnos gledališta i glumca, poverenje i ljubav na kojima je zasnovan. Glumac treba da omađija publiku, ono vreme koje ona provede u pozorištu neka bude malo njen izlet iz svakidašnjeg života u nešto neobično, interesantno, zabavno ali životno. Tako shvatam ulogu glumca. Pozorište je za mene igra, igra odraslog čoveka koji će u kratkom vremenu na sceni u magnovenjima biti i dete i ljubavnik i starac – i sve to u isti mah.

U osvrtu na, kako je govorio, fenomen zvani premijera, napomenuo je…:

‒ Premijera ne sme da posluži za prerane, nagle, nerazborite zaključke – bilo da su oni pozitivni ili negativni. Zatečeni premijerom, glumci treba da razmisle o sebi, o repertoaru, o zatečenim odnosima u kući. Ako se poveruje u nepromenljivost uspeha ili neuspeha – eto zla i štete za one najtalentovanije, jer ti i jesu bili i ostali najtananiji, najosetljiviji, često i najpošteniji. U svoje vreme smo u Jugoslovenskom dramskom posle svake premijere (i pre nje) vodili po nekoliko dugih časova razgovora o svemu dobrom i lošem, o svakom pojedincu – o kritici i publici. Jedan Velibor Gligorić, Eli Finci, Milan Dedinac, jedan Bojan Stupica, Mata Milošević, Tomislav Tanhofer, da pomenem samo one najstarije, upravo su na tim sastancima posle premijere gradili moralnu zgradu našeg pozorišnog zajedništva u Jugoslovenskom dramskom.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Danilo Bata Stojković - Obožavam Čehova a jednom sam ga igrao”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je I zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.