Entoni Hopkins je komponovao svoj debitantski album „Life Is a Dream” koji sadrži 12 kompozicija nastalih tokom šest decenija.
Hopkins je muziku stavio ispred glume, ističući da mu ona pruža više slobode i da je još kao dete počeo da svira klavir.
Možda je teško poverovati, ali čak i ser Entoni Hopkins ponekad sumnja u sebe. "Postoji deo mene koji kaže: ‘Nisi ti to napisao’”, priseća se dok govori o komponovanju svog debitantskog albuma „Life Is a Dream”. "Kako se to zove? Sindrom varalice."
Na sreću, to ga nije sprečilo da završi kolekciju od 12 kompozicija koje je stvarao tokom šest decenija.
Pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela, u izvođenju Filharmonijskog orkestra i snimljen u Aleksandra Palati u Londonu u aprilu, album će biti objavljen za Decca Records 21. avgusta.
Muzika ispred glume
- Moja prva ljubav, ili zapravo poziv, je muzika - rekao je 88-godišnji glumac za AP.
- Zvuči vrlo zvanično, ali odrastao sam uz mnogo muzike iz posleratnih godina, i to me je oblikovalo. Počeo sam da sviram klavir dok sam bio prilično mlad.”
Instrument je uzeo u ruke sa četiri godine, a komponovanjem se bavio godinama kasnije, napisavši svoju prvu kompoziciju, valcer, 1960. godine. Tada je imao 22 godine.
- Više slobode nalazim u muzici - kaže on.
U poređenju sa glumom, koju naziva „disciplinom, moraš da znaš svoj posao. Ali muzika je za mene umetnost bez ograničenja.”
Ima i dovoljno iskustva. Pre izlaska „Life Is a Dream”, Hopkins je komponovao muziku za nekoliko filmova.
- Uvod u ‘Shadowlands’ je moja prva avantura u komponovanju muzike - rekao je, misleći na film iz 1993. u kojem je glumio kao autor „Letopisa iz Narnije” C.S. Luis. Kasnije je bio glavni kompozitor za još nekoliko filmova u kojima je i glumio i režirao, uključujući „August” iz 1996. i „Slipstream” iz 2007, kao i „Elyse” iz 2020.
Detinjstvo je inspirisalo „Life Is A Dream”
- Radi se o mom detinjstvu - kaže za album, koji nosi isti naziv kao drama Pedra Kalderona de la Barke.
- To su u suštini sećanja na moje detinjstvo i odrastanje u Velsu, i moj razvoj kroz život, adolescentske godine - i tako dalje.
Ali kaže da „u svemu tome ima velike tuge jer - nemojte me pogrešno shvatiti, imao sam divan život. ali ispod svega toga postoji saznanje da je život jedno dugo zbogom. Od trenutka kada se rodimo, počinjemo da umiremo”, počinje da se smeje. „Zvuči baš veselo!”
Ta napetost ili bolje rečeno, mudrost provlači se kroz ceo album.
Prvi singl. „1947: Suita za solo klavir i orkestar: II. Bracken Road” je srednja kompozicija u trodelnoj suiti o jednom posebnom letu u Južnom Velsu. Kaže da sadrži „melanholiju i tugu”, osećaj koji donosi violončelo.
- To je dobrodošao zvuk nostalgije, čudnog, hirovitog bola života - opisuje pesmu.
- Sva muzika je zapravo zasnovana na bolu. Zvuči prilično neverovatno, ali jeste. Radi se o čežnji.
"Nemam strah od smrti"
Isto se može reći i za pesmu „Stella Aria”, nazvanu po njegovoj supruzi, rediteljki i glumici Stelli Hopkins - koja se bavi „usamljenošću u svima nama”, kaže on, ali je deo puta ka „čistoj sreći”.
Hopkins već neko vreme razmišlja o svemu - kako u svojim memoarima „We Did OK, Kid”, objavljenim prošle jeseni - tako i na ovom albumu.
- Sada gledam svoj život, a posebno ove godine; krajem godine puniću 89. I gledam unazad i mislim, ‘bože, nisam mogao ništa od ovoga da isplaniram.’ Od trenutka kada sam odlučio da postanem glumac, pre 70 godina, pomislio sam… ‘Zašto sam to uradio?’ Nisam znao, jer sam bio prilično beskoristan u školi? Nisam znao šta drugo da radim. Pa sam pokušao da dobijem stipendiju, postao glumac umesto muzičara. I odjednom mi je neka sila prirode dala ogroman tanjir uspeha.”
- Nemam strah od smrti. Samo sam zahvalan što sam živeo ovoliko dugo.
Bredli Kuper bio ključan za album
U iznenađujućem obratu, glumac Bredli Kuper „preporučio me je Dudamelu”, kaže Hopkins, nakon što je pre nekoliko godina čuo Hopkinsovu kompoziciju sa Birmingemskim simfonijskim orkestrom, pod dirigentskom palicom Majkla Sila. Dudamel je odmah pristao.
Ali kada je došlo vreme za snimanje u Aleksandra Palati ranije ove godine, „Sedeo sam i mislio, ‘Kako sam, do đavola, ovo napisao?’ Nemam pojma”, rekao je Hopkins. „A Dudamel je rekao, ‘Ovo je divno.’ … On je jedan od najneverovatnijih ljudi koje sam upoznao. Toliko je pun života, energije i ljubavi, zaista je izuzetno.”
Mogući su i nastupi uživo
Nakon debitantskog albuma, možda slede i nastupi uživo. Na vrhu Hopkinsove liste je Karnegi Hol.
- Tamo želim da idem. To želim - kaže on.
Film iz 1947. "Carnegie Hall" bio je presudan za njega, a jasno se seća kako mu je majka rekla: "Jednog dana ćeš svirati u Karnegi holu."