Na drugom spratu muzeja Reina Sofía u Madridu izložena je 'Afrička Gernika' umetnika Dumila Fenija nasuprot Pikasovoj 'Gerniki'.
Fenijevo delo, nastalo 1967. godine, izražava bes i traumu života pod aparthejdom u Južnoj Africi, suprostavljeno Pikasovom odgovoru na nacističko bombardovanje.
Na drugom spratu muzeja Reina Sofía (Kraljica Sofija) u Madridu, tačno na mestu gde je Pikasova "Gernika" prvi put izložena kada je pre 34 godine stigla u madridski muzej, sada visi manja, gotovo istoimena slika.
Iako "Afrička Gernika", koju je nacrtao pokojni južnoafrički umetnik Dumil Feni 1967. godine, možda nema razmere Pikasovog remek-dela, njena dubina, bes i uznemirujući kontrast između čoveka i zveri, svetla i tame, nevinosti i okrutnosti, podjednako su uznemirujući, piše "Gardijan".
Na sada već požutelom papiru, čovek sa tri noge i grotesknom maskom umesto lica drži štap, krava sa nabreklim vimenom doji bebu, a ptice kljucaju ostatke dok senovite figure vrebaju u pozadini.
Bes dvojice umetnika
Dok je bes španskog slikara proistekao iz nacističkog bombardovanja baskijskog trgovačkog grada po kojem je njegova slika dobila ime, Fenijev bes, izražen ugljem i olovkom, bio je rezultat života pod aparthejdom u Južnoj Africi.
Crtež je centralni deo prve iz nove serije godišnjih izložbi u muzeju pod nazivom " History Doesn’t Repeat Itself, But It Does Rhyme". Cilj, prema rečima direktora muzeja Reina Sofía, Manuela Segadea, jeste da „uzmemo dela iz različitih kulturnih i geografskih okvira i postavimo ih pored Gernike“ – otuda Afrička Gernika zauzima počasno mesto na zidu tačno naspram Pikasovog platna. Osim što omogućava novo tumačenje slavnog dela muzeja, Segade kaže da će ova inicijativa pokušati i da ispravi stare predrasude.
„Kao što je zapadna umetnost potisnula žene na margine kada je reč o istoriji umetnosti, tako je i istorija umetnosti konstruisana prema rasističkim parametrima koji su afričku umetnost osudili na zanatstvo ili divljaštvo“, rekao je.
"Afrička Gernika", koja nikada ranije nije bila izložena van Južne Afrike i koja je pozajmljena sa Univerziteta Fort Hare, nudi snažnu polaznu tačku.
Feni, koji je preminuo u Njujorku 1991. godine nakon što je gotovo četvrt veka proveo u egzilu, nije imao formalno umetničko obrazovanje, ali je od detinjstva bio opsednut crtanjem i fasciniran autohtonom afričkom umetnošću, od pećinskog slikarstva do izrade maski.
Kada se krajem tinejdžerskih godina preselio u Johanesburg, otkrio je živu urbanu kulturnu scenu koja je cvetala uprkos brutalnom i rasističkom režimu aparthejda. Tamo je mogao da se upozna sa delima evropskih umetnika poput Goje i Boša – i Pikasa, koji je bio duboko pod uticajem afričke umetnosti.
- Važno je zapamtiti da Pikasova "Gernika" ne bi ni postojala bez afričke skulpture - rekla je Tamar Garb, profesorka umetnosti na univerzitetu u Londonu i kustoskinja izložbe.
Dela sa različitom temom
- Pikasovo izmišljanje stilizacije i pojednostavljivanja i formalizacija rada početkom 20. veka kroz kubizam bili su u velikoj meri rezultat, da tako kažemo, posmatranja i vrednovanja afričkih skulptorskih praksi, koje je sakupljao i upoznavao.
Iako može delovati paradoksalno da afrički umetnik koristi evropski modernizam da bi ojačao ili redefinisao svoj odnos prema afričkoj umetnosti, Garb kaže da je izložba više posvećena dijalogu nego uticaju.
„Ne znamo čak ni da li je Feni sam dao ime Afrička Gernika“, rekla je. „To ime je verovatno dodelio galerista ili rani komentator. Ali činjenica je da je bio zadovoljan da koristi to ime i da ga izlaže pod tim imenom, tako da ga je prihvatio.“
Ipak, kaže kustoskinja, bila bi greška posmatrati dve Gernike kao dela sa zajedničkom temom. Pikassova Gernika, kaže Garb, bila je „antiratni krik iz srca“, dok je Fenijeva Gernika reakcija na drugačiju vrstu nasilja:
- To je nasilje, sporo nasilje i stvarno nasilje rasističke tiranije. Dakle, možete je videti kao proizvod veoma nasilnog društva koje dehumanizuje većinu svog stanovništva, ali to nije ekvivalent bombardovanju u ratu. Mislim da je važno istaći i tu razliku.
Još pet Fenijevih dela je izloženo, uključujući svitak dug 53 metra pod nazivom Ne bi prepoznao Boga ni da ti pljune u oko, na kojem je radio tokom godina provedenih u Londonu.